Kosovo & Metohija 1999-2011

КОСОВО И ЗАПАДНИ БАЛКАН

ПИТАЊЕ РЕГИОНАЛНЕ СТАБИЛНОСТИ И ЕВРОПСКЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Између НАТО интервенције која је 1999. године успоставила међународни протекторат на Косову и признања његове независности од стране једног дела међународне заједнице у фебруару 2008[1], дубоки потреси су се збили у јужној покрајини Србије. Настали након увођења протектората, ти потреси су осетно изменили етничку и верску структуру, као и животни простор и архитектуру покрајине која је проглашена за другу албанску државу на Балкану. Велики део мањина је био принуђен да напусти Косово, половина грађевина у категорији историјских споменика је уништено, гробља оскрнављена и сравњена са земљом, катастарски подаци кривотворени, непокретна и друга добра опљачкана. Далеко од свог завршетка, организовани злочин је од Косово направио главно чвориште за све врсте шверца, почев од људских бића и људских органа до наркотика, оружја, прања новца и свеопште корупције.[2] Привреда у сталном посртању и далеко од опоравка[3], стопа незапослености највиша у Европи, преко 70%, у окриљу становништва чијих 65% припадника има мање од 30 година, атмосфера несигурности за преостале мањине, не обезбеђује никакву одрживу перспективу у овој новој балканској држави. Најављени одлазак међународних снага, већ бројчано преполовљених, не предсказује ништа добро Србима и њиховом свештенству који су изложени у првом реду малтретирању и осталим дискриминацијама. Нашавши се на удару непријатељства албанске већине, каква будућност очекује мањинско становништво након већ започетог одласка међународних безбедносних снага ? Једино већа етничка и верска трпељивост би могла побољшати сигурност и обезбедити опстанак мањина. Да ли су верске власти на Косову способне да допринесу успостављању грађанског мира који би окончао нетрпељивост ? Може ли се очекивати регионално посредовање у тренутку када западна интервенција иде ка очитој констатацији неуспеха ? Пре него што се дотакнемо тако шкакљивог питања, прикладно је назначити постојање неколико осетљивих питања преседана који прети да учини још неизвеснијим укључивање западног Балкана у процес евроатлантских интеграција.

Стопа демографског раста и sve vece повећање броја Албанаца на Косову, као и све извесније ишчезавање неалбанског становништва на тој територији које првенствено погађа Србе као најбројнију мањинску групу, доводе до етничке и верске хомогености насупрот свим прокламованим начелима и европским цивилизацијским нормама. Ако комунистички режим сноси одговорност за националистичко застрањивање своје идеологије која је подстицала затвореност етничких група, западне демократије су преузеле историјску одговорност услед остављања слободног простора процесу насилног и самовољног фаворизовања већинске популације над аутохтоним мањинама којима прети нестанак, укључујући и брутално затирање сваког трага њиховог наслеђа. Дајући предност природном праву, ономе које у природи влада у форми природне селекције и кроз необуздану силу[4], највећи војни савез у историји је наметнуо преседан преко закона најјачег на делу Европе чија се духовна и културна баштина убрајају у најлепша остварења хришћанске цивилизације Средњег века. Далеко од решавања једног од најврелијих сукоба балканског бурета барута, неуспех западног протектората на Косову у смислу осигурања мирног суживота измешаног становништва отвара пут другим последицама, сукобима и територијалним прекрајањима, мешањима и арбитражама, као наслеђа доминатора неспособних да успоставе трајну безбедност и стабилност на балканском и европском тлу.

Од историјске до политичке демографије

Судбина неалбанаца са Косова, крајње незавидна за време комунистичког режима, се није ни мало побољшала увођењем међународног протектората. О томе на упечатљив начин сведочи њихов бројчани пад са приближно 20% на 10%, док је етничко-верска већина достигла степен хомогености од неких 90%, што је чињеница без преседана у културној и етничкој разноликости која одликује Балкан. Подсећање на промене у етничком саставу Косова мора прибећи и историјском прегледу демографске слике што све доводи до тренутног фактичког стања, а што се може упоредити само са најнеразвијенијим деловима света у развоју.

Већинско становништво крајем Средњег века на Блиском истоку, хришћани данас на том подручју престављају свега 4% популације. Ако би се изузели Копти из Египта, тај проценат би се драстично смањио. Изложени злочинима и осталим погромима од стране већинског становништва, они немају прилику да стекну право на заштиту какву уживају мањине у Европи и другим деловима света, што објашњава њихово ишчезавање које се и даље убрзава. Стопе демографских кретања не могу саме по себи објаснити њихов незавидан положај. Користећи беспилотне летелице и навођење ,,паметних » насупрот људских бомби, као симбола дехуманизованог рата који се води и против цивилног становништва и запечативши тако судбину у првом реду хришћанске мањине, трагедија ирачких хришћана која је тренутно у току је несумњиво један од најизразитијих примера страховитих последица интервенционистичке политике САД и њихових западних савезника.

Тренутно је иста ситуација и на делу европског тла где је једно аутохтоно становништво као што су Срби на Косову сведено на отприлике 5% популације. Тим пре што се овај процес одвија експоненцијалном брзином – под окриљем међународне заједнице у оквиру хуманитарног права које повлачи заштиту мањина – у овом случају албанске, што је послужило највећој мобилизацији највећег војног савеза у његовој историји.

На снази по свој прилици нешто мање од једног века, иако непоуздани, демографски подаци ипак омогућавају праћење једног јединственог, симптоматичног процеса хомогенизације једног становништва науштрб друге заједнице. Док се крајем 19. века балканске земље постепено ослобађају турске (или отоманске) доминације, исламизовано становништво се групише на последњим турским територијама у Европи. То је нарочито био случај са Косовом[5] после Берлинског конгреса 1878. који је за циљ имао регулисање управе над преосталим турским наслеђем на Балкану – успостављајући аустријски протекторат над Босном, насељеној у то време са преко 65% хришћанског становништва[6].

То се догађа после 1878. године када муслимански Албанци напуштају територије које су тек биле одузете Турској да би се концентрисали на Косову где њихова популација није престајала да се шири уз сукцесивне егзодусе хришћанског становништва нарочито од рата Свете Лиге против Турака на крају 17. века.

На тај начин је након 1912. када је коалиција балканских држава окончала турску превласт на Балкану и када је Косово припојено Србији, муслиманска, претежно албанска већина већ била успостављена. 1921. године, први попис становништва у Југославији је показао 65,8% (289 хиљада) Албанаца и 20,7% (92 хиљада) Срба, док је остатак становништва подељен између Турака (6,5%), словенских муслимана (3,5%), Цигана (2,5%), Хрвата (0,7%) итд.

1948. године на првом послератном попису је констатовано 498 хиљада Албанаца (65%), 200 хиљада Срба (27,5%), док пропорција других група није осетније измењена, изузимајући словенске муслимане (чији је број више него преполовљен, 1,4%), а од којих се један део тада изјашњавао Србима, и нарочито Турке (0,1%), од којих се највећи део иселио у Турску у раздобљу између два светска рата. Непријатељство ка Југославији од стране совјетског блока услед раскида између Тита и Стаљина 1948. (укључујући и суседну Албанију), је навела комунистички режим да спроводи политику придобијања албанске већине на Косову где је била уведена територијално-политичка аутономија притом још и увећана децентрализовањем југословенске федерације, нарочито после устава из 1974. који је од Косова створио својеврсну државну творевину унутар републике Србије. Од тада, увек фаворизовано од стране покрајинских власти, албанско становништво расте муњевитом брзином, прешавши са 73,6% у 1971. на 77,5% у 1981. години, да би достигло 81,6% у 1991, док је број српског становништва под дејством дискриминација, притисака и других застрашивања опао са 21% у 1971. на 15,1% у 1981. до 11,1% у 1991. години. Исто важи и за друге етничке групе, за Хрвате рецимо који су пали на 0,4%, док су Цигани остали готово на идентичном броју, изузев муслиманских словена чији је проценат удвостручен са 1,4% на 3,4% између 1948. и 1991. У том наведеном размаку који обухвата једва две генерације, попевши се са мање од пола милиона до више од милион и по припадника, број Албанаца на Косову се тако више него утростручио. Са стопом наталитета која се у том периоду приближила бројци од 40% насупрот тренутном европском просеку од 10%, Албанци су на врху светске лествице чији је просечна стопа 22%, и то у рангу Африке са 38%, док у Азији дотични параметар достиже 22, на америчком континенту 20, у Француској 13, Србији и Црној Гори 11, и у Албанији 17 посто. Толико изражен раст становништва у односу на европски просек и суседне земље, више од два пута већи него у Албанији, поставља бројна неугодна питања стручњацима, почевши од поузданости пописа и процена броја становника. Остаје чињеница да након пола века комунистичког и посткомунистичког режима НАТО агресија је само запечатила судбину мањина и наметнула Србима са Косова положај који се може упоредити само са хришћанима на Блиском истоку или са Палестинцима у Израелу.[7]

Разарања на Косову између 1999. и 2004. године

Међу жртвама хуманитарне и културне катастрофе која се на Косову одвија од рата за независност који су албански националисти започели 1998. године, поред већинских неалбанских цивилних жртава, убрајамо и српске православне свештенике, као и верске објекте, цркве и манастире од којих велики део улази у састав непроцењивог историјског наслеђа за мањинско хришћанско становништво, оскрнављена и уништена гробља, и целокупно вековно сећање на културу у опасности којој прети нестанак. Призренска парохија Српске православне цркве (у даљем тексту: СПЦ) која покрива косовску територију, као простор на коме се одиграла најважнија обнова монаштва[8] у бившој Југославији након слабљења комунистичког поретка крајем 20. века, је омогућила обнову религиозности и духовног живота хришћанског становништва. Посматрани као највидљивије обележје српског и хришћанског присуства, свештенство, цркве и манастири су били и настављају да буду омиљена мета оног што заслужује да се назове етничким чишћењем без преседана на европском тлу од завршетка Другог светског рата[9].

НАТО савез се на тај начин издигао у тестаментарног извршиоца наизглед пораженог комунизма, а демографска померања као последица свега доводе дугорочно до патњи и изолације за преостале мањине на Косову, међу којима Срби и њихова баштина плаћају најскупљу цену. Огромну цену коју морају да плате због неодговорне политике њихових руководстава као и кратковидог прагматизма западних демократија. На неких 500 километара од Рима, 700 од Беча и 300 од Београда, на домаку централне Европе, једна аутохтона хиљадугодишња хришћанска цивилизација управо ишчезава пред очима високоразвијене, самоуверене и славодобитне Европе.

Косово између историје и демографије

Косово има површину од 10 877 квадратних километара. То је делом подручје планинског карактера, уз две веће низије :

1° Косовска низија у ужем смислу или Источно Косово (Косово Поље на српском и Fusha e Kosovës на албанском језику) које одговара доњем басену реке Ситнице.

2° Западна низија, Метохија коју Албанци зову Дукађин и где још има Rrafsh i Dukagjinit или само Dukagjin; та низија одговара доњем басену Белог дрима на српском и Drini i Bardhë на албанском) који се улива у Дрим (Drini i Zi на албанском) да би се заједно улили у Јадранско море. Два басена су одвојена планинским ланцем Дренице.

Ова подела на две долине се огледа у називу Косово и Метохија и није била без значаја у историји. Наиме, након балканских ратова (1912-1913) Косово је ушло у састав Србије, док је већи део Метохије припао Црној Гори.

Пре 1945. године, Косово и Метохија нису никад представљали ни административну, а још мање државну целину. Више од 97% косовских топонима су српског лексичког порекла што јасно одсликава порекло већинске популације све до краја 19. века.

Срби су Косово посматрали из посебног угла имајући у виду да је оно чинило од Средњег века економско, управно и културно средиште Србије. У том смислу, оно је покривено великим бројем цркава и манастира, а ту је и седиште Пећке патријаршије СПЦ које има снажно духовно и управно упориште у њеном осмовековном трајању.

Густина културно-историјске баштине Косова је таква да је више од 300 локалитета класификовано од стране Завода за заштиту историјских споменика, од којих су преко 90% хришћански локалитети, а међу њима и 3 католичка. Што ће рећи да једна црква долази на 37,5 квадратних километара, другим речима на површини 6км×6км, или у просеку један хришћански локалитет на сваки сат хода на овој територији чија је површина мања од два француска департмана.

Манастир Светих Архангела, Бањска, Грачаница, Дечани, Девич, црква Богородице Љевишке, богословија и епископско седиште у Призрену, су најважнији споменици те баштине, чији највећи део (манастири Дечани и Грачаница, Пећка патријаршија, црква богородице Љевишке) су стављени на Листу светске баштине[10] УНЕСКО, као и на Листу светске баштине у опасности. Од јуна 1999. близу 150 хришћанских верских објеката је опљачкано, запаљено, опустошено и оскрнављено од стране албанских екстремиста.

Несразмера обима духовне баштине, уз релативно значајан број свештенства и монаштва, у односу на демографску експлозију Албанаца, као и претећи нестанак аутохтоног хришћанског становништва на највећем делу Косова, учинило је наведену баштину омиљеном метом албанских националиста. Са мање од 500 хиљада душа 1948, албанско становништво се више него утростручило за 43 године (до 1981), да би се учетворостручило после 1999. Што се српског становништва тиче, његов број се у истом раздобљу смањило 3 пута с обзиром да је највећи његов део био принуђен да напусти колевку своје отаџбине након НАТО интервенције у јуну 1999. На хиљаде кућа, стотине цркава, десетине манастира, велики број гробаља, је после тог датума уништено, чак сравњено са земљом, као да је демографско ширење морало бити запечаћено брисањем свих трагова мањинског елемента чије постојање је тако морало бити затрто до корена.

Геополитички оквир једне хуманитарне и културне катастрофе

Распад Југославије је за последицу имао сукцесивне ратове (1991-1999), чији је ужасан биланс у људским жртвама процењен на отприлике 140 хиљада мртвих и 40 хиљада несталих[11], док је број расељених процењен на 5 милиона. На Косову конкретно говори се о 10 533 Албанаца[12], 2 238 Срба[13] (од тога 309 жена), 126 Рома и 428 осталих, убијених између 1998. и 2000. године[14]. Међу српским жртвама, има 918 војника и полицајаца погинулих у борби са ОВК[15] и у НАТО бомбардовању[16]. 2001. године, број несталих на Косову је процењен од стране Међународног комитета Црвеног крста на 3 530 људи, од чега 2 700 Албанаца и 830 осталих (550 Срба), што је значајна цифра имајући у виду проценат Срба на Косову који је био око 10%[17]. Бројке Црвеног крста говоре о 20% несталих Срба пре и 5% током НАТО интервенције[18], док је 75% несталих после тог догађаја (Vreme, n°529, 22/02/2001). 2007. године је још увек било 17 882 несталих, од тога 13 449 у Босни, 2 389 у Хрватској и 2 047 на Косову[19], док 2010. невладини извори помињу 1 837 несталих на Косову[20], међу којима 532 Срба[21].

Принудни одлазак неалбанског становништва и масовна уништења

Први талас уништавања је наступио након НАТО интервенције против Србије и Црне Горе 1999. Предмет тог разарања су биле хиљаде српских кућа из којих је највећи део становништва, сматра се око 207 хиљада људи, био протеран. Неалбанска популација (поред Срба, Цигани, словенски муслимани, Турци…) који су били принуђени да напусте Косово између 1999. и 2004. је процењен на 287 хиљада[22] што би представљало неких 15% укупног броја становништва. Међу тим избеглим људима, 212 781 их је пописано у Србији и 29 500 у Црној Гори где су пронашли своје уточиште[23]. С друге стране, број оних који су заштиту пронашли у српским енклавама на Косову је приближно 20 000.

Влада Србије је изнела списак, са личним подацима, који садржи имена 1 002 Србина и 152 припадника других националности несталих на Косову између јануара 1998. и јуна 1999. Списак убијених од јануара 1999. до маја 2000. садржи имена 709 Срба, 67 Албанаца, 71 припадника осталих етничких група, чија су тела често била унакажена као производ злочина ОВК у истом периоду[24].

Убиства и принудни одласци Срба су се наставили након увођења протектората 1999; 105 српских и осталих неалбанских цивила је убијено или нестало на Косову[25], у односу на мање од 200 хиљада за колико се верује да их је остало после 1999[26].

Тренутно, министарство за Косово и Метохију се дичи повратком од 1 000 протераних отприлике, од којих су половина Срби[27]. Тим темпом би требало 200 година да се преко 280 хиљада протераних врати у своје домове на Косово.

Жртве у оквиру СПЦ

Харитон Лукић, рођен 21.11.1960, је положио свој монашки завет 1995. године и био прикључен манастиру Светих Архангела у близини Призрена. Он је отет 16.06.1999. на улицама тог града од стране припадника ОВК у црним униформама (томе је био сведок један немачки војник и истовремено је обавестио црквене власти), у тренутку када је немачки контингент КФОР-а већ био заузео положај у том делу Косова. Његов обезглављени леш је био пронађен 08.08.2000. на гробљу у једном албанском селу (Тусус), близу Призрена, са више других лешева српских цивила на брзину закопаних на том албанском гробљу. Већи број поломљених ребара, сломљена лева рука, више кичмених пршљенова који недостају скелету, као и рупе на мантији у пределу срца, наговештавају да је монах био злостављан и избоден ножем.[28] Посмртни остаци оца Харитона, без пронађене главе, су били пренети у манастир Грачаницу где је опело било служено од стране епископа Артемија, а затим су сахрањени у манастир Црна Река. Њему у спомен су живописане иконе, такође сачињен тропар који се чита на литургијама и другим црквеним службама, а отац Харитон је од стране многих почео да бива доживљаван лао нови Христов мученик.

Стефан Пурић је такође отет од стране албанске ОВК. Овај свештеник-монах из Будисаваца[29], манастира у близини Клине (17 км од Пећи) је киднапован 19.07.1999. и од тада се о њему ништа није знало. Према неким непотврђеним информацијама са албанске стране, Стефан је убијен и његово тело бачено у празан бунар, затрпан животињским лешевима[30].

Свештеници Драган Којић и Радоје Демић су рањени из ватреног оружја од стране Албанаца 2004. То је начин којим албански националисти награђују српско свештенство и монаштво док су православни манастири примили и збрињавали бројне албанске цивиле током рата 1999. године[31].

Континуитет насиља против свештенства

Током Другог светског рата СПЦ је била примарна мета албанског национализма на Косову. Игуман Дамаскин Бошковић је био присутан у манастиру Девич у тренутку избијања тог сукоба. После убиства оца Дамаскина[32], манастир Девич је запаљен и уништен. Одмах након проглашења Велике Албаније под италијанским патронатом, албански екстремисти на Косову организовани у партију Balli Combetar су кренули у серијске нападе против Срба као православног стаништва покрајине. Према историјским изворима, неких 10 хиљада Срба је страдало у тим погромима, а више од 100 хиљада протерано са Косова и Метохије. Њихове куће и читава села су опљачкана, запаљена и уништена од стране Албанаца муслиманске вере. Поготово је СПЦ била предмет ванредне бруталности. 1941. године Албанци су убили 14 свештеника и једну монахињу. Најсуровије је ликвидиран игуман Дамаскин Бошковић док су неки свештеници попут оца Луке Поповића, Уроша Поповића и Слободана Поповића убијени током служења свете литургије.[33]

Верска баштина, главна мета етничког чишћења

Након успостављања протектората УНМИК-а јуна 1999. године, уништено је, разорено или оскрнављено 76 православних цркава (међу којима је и 9 монашких заједница), (21 црква у зони одговорности Сједињених америчких држава, 21-Италије, 17-Немачке, 10-Енглеске, 7-Француске) – поред тога разорен је и 1 меморијални споменик и 7 гробаља; aмеричке снаге у саставу КФОР успеле су да спрече уништавање једне цркве која је само оштећена; у неким случајевима и остаци цркава су уклоњени и земља је булдожером поравнана; у свим случајевима лична имовина је опљачкана а зграде запаљене, 14 цркава је разнето експлозивом; у време уништавање цркве у селу Петрић, сви мештани морали су да напусте своје домове, а последња три становника убили су припадници албанске ОВК; према монашкој заједници манастира Девич сурово је поступано, неки су повређени током уништавања овог манастира 1999. године, насиље је трајало три дана, иако је манастир био под заштитом француске војске. Од ових цркава, њих 20 је саграђено у средњем веку – од 13. до 16. века[34], разарања су се десила најчешће постављањем експлозива између јуна и новембра 1999. године. Монументално сликарство велике вредности, стотине икона и рукописа неповратно су изгубљени, као и суседне зграде које су биле уништене.

Преостаје констатација о трагедији жртава и девастација савременог варваварства којим су уништени важни споменици и други делови верске баштине, при чему хришћанско наслеђе у једном делу Европе остаје и даље незаштићено, упркос присуству око 17.000 војника КФОР-а. Ови војници су заправо обезбеђивали заштиту најзначајнијих места на Косову, док мање важна места нису могла бити ефикасно заштићена, чак и ако су војници у неким случајевима били на месту догађаја. Ово је посебно био случај током другог великог таласа уништавања почињеним у марту 2004. године.

Уништавање и погром од 17. и 18. марта 2004. године [35]

Тридесетак цркава и манастира (35) и других историјских споменика, укључујући и верске, међу којима су и православна гробља, 935 кућа и 10 српских општинских зграда, уништено је и спаљено; утврђена је смрт 31 лица (8 Срба и 11 Албанаца)[36], двоје се воде као нестали, 954 рањених (од којих 154 Срба), укључујући 96 војника и полицајаца из КФОР-а и УНМИК-а (72 њихова возила су уништена); 196 Срба је било приморано да напусти косовски главни град Приштину, 4 012 људи било је протерано са других локалитета током погрома у организацији албанских националиста 17. и 18. марта 2004. године. У Призрену, Ђаковици и Пећи, градовима у близини албанске границе, као и у Урошевцу, све цркве су уништене, спаљене или тешко оштећене.

Током 2 или 3 дана 35 цркава је уништено, укључујући 18 које су класификоване као културно наслеђе, 6 цркава је саграђено у средњем веку, укључујући и цркву Богородице Љевишке у Призрену, ремек дело византијске и српске архитектуре и сликарства са почетка 14. века, која је била спаљена, опустошена, а фреске тешко оштећене и запаљене. Немачки војници који су били задужени за њену заштиту нису били на висини задатка, иако ова средњовековна црква са својим фрескама из раног 14. века, представља важан споменик на листи светске баштине УНЕСКО. Црква светог Георгија (16.век) је једнако спаљена а на његовом своду Албанци су оставили поруку: „Смрт Србима“.

Уништавање два манастира као и саборне богословије у Призрену

Свих 99 ученика и 10 наставника било је присиљено да нађе уточиште у Србији, тачније у Нишу. Манастир Девич је потпуно уништен 19. марта док су се француски војници евакуисали са тог терена. Оскрнављене су мошти св. Јоаникија Девичког из 14. века. Више од 10.000 фресака је спаљено, уништено и оштећено током албанске „Кристалне ноћи“. Око 250 српских цивила било је присиљено да напусти Косово, док се преко 3.600 других склонило у базе КФОР-а, као и у српске енклаве које су биле мање изложене погрому. Велика већина њих од тада живи у избегличким логорима и импровизованим склоништима.[37] Седам села је потпуно уништено тако да су Срби морали да напусте Косово Поље и Обилић надомак Приштине.

Црква у селу Бело Поље која је уништена 1999. године делимично је обновљена 2003. када се 20 породица које су претходно биле протеране из својих кућа вратило на своја огњишта. Марта 2004. године црква је изнова демолирана као и 28 кућа и Срби су поново протерани из својих домова.

УН званичници су ово насиље оквалификовали као „етнички мотивисано“, „планирано и савршено оркестрирано“, епилог овог погрома било је хапшење 270 Албанаца, од којих је само 67 осуђено на казну затвора. Због уништавања верских објеката, 17 Албанаца осуђено је на казне затвора од 21 месеца до 16 година. Савет безбедности Уједињених нација је формално осудио насиље у својој Резолуцији од 29. априла 2004. године али главне кривце Рамуша Харадинаја и Самедина Дезаиреа (познатог и као командант Хоџа, творац огранка Хезболаха) то није угрозило. Четири године након ових догађаја, Албанци на Косову били су тако награђени што је већина западних земаља признала њихову једнострану сецесију.

Према евиденцији из 1986. и 1994. године, преко 300 локација класификовано је као историјски споменици на Косову. Када је 1912. године Косово и Метохија постало саставни део Србије, ниједан муслимански споменик није био угрожен иако је један од најзначајнијих – Синан пашина џамија у 17. веку превасходно саграђена од камених блокова који су узети са српске цркве св. Архангела из 14. века. Документ који је 2005. године издало Министарство културе републике Србија помиње да је 145 споменика Српске православне цркве уништено између 1999. и 2004. године што представља скоро половину споменика под заштитом колико је постојало пре интервенције НАТО-а 1999. године.

Већина културних споменика који се налазе на листи (23 споменика световне архитектуре и 67 верских споменика, укључујући и три католичке цркве саграђене између 13. и 16. века), налази се у стању екстремне оронулости, изложене су опасности од намерног и готово неминовног уништења или пропадања у недостатку мера заштите и радова на одржавању. Институције за заштиту споменика које су одговорне за њихово одржавање биле су приморане да напусте територију Косова 1999. године, док албанске власти нису у стању да брину о тако великом броју историјских споменика.

Југославија на Западном Балкану – ефекти дезинтеграције и текуће интеграције

Расељавање становништва, било принудно или не, погодило је милионе избеглица из бивше Југославије. Нове државе створене су на рушевинама бивше државне заједнице а њихове границе поштовале су административне поделе које је успоставила комунистичка власт између 1943. и 1961. године, обухватајући и нове нације које нису постојале пре Другог светског рата – Македонце и Црногорце, и Муслимане који су као верска група признати 1969. године.

Популистички посткомунистички режими отворили су Пандорину кутију започињањем рата међу народима који су вековима били измешани, рата у коме су цивили били главне жртве. Они су били жртве војних операција у којима су учествовале конвенционалне оружане снаге, милиције и друге паравојне формације, јединице територијалне одбране, добровољци из суседних и удаљених земаља, укључујући и бројне муџахедине који су долазили из муслиманских земаља посебно, поред тога, становништво је претрпело и крупне иреверзибилне последице у територијалном смислу. Вишегодишње управљање конфликтом од стране међународне заједнице које је резултирало НАТО интервенцијом против Југославије свело ју је на Србију и Црну Гору. Политичка и кривична одговорност за ратове суштински се приписује српским политичарима од којих су најзначајнији оптужени (тренутно их има 88) и осуђени од стране Међународног суда за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије у Хагу.[38] Дугорочне последице по ставновништво које је по национално-верском принципу регруписано, често присилно и арбитрарно, биле су такве да то није увек могло да реши проблем старих мањина а нарочито не нових.

Слични проблеми који су узроковали Први светски рат су у великој мери допринели избијању Другог светског рата који је разорио Европу 1939-1945. Стварање ЕУ омогућило је да се превазиђу територијални проблеми и проблеми идентитета на европском тлу, иако су огњишта остала ту и тамо. Управљање распадом Југославије се данас у великој мери сматра једним од највећих неуспеха ЕУ након хладног рата. Босна и Херцеговина са већином од нешто мање од 45% Бошњака, 35% Срба православаца и 15% Хрвата католика, појављује се данас као све теже одрживи протекторат НАТО-а. Одвајање Косова које је наметнуо НАТО створило је етничко чишћење у корист Албанаца који су од тада у још знатно већем проценту доминантно већинско становништво, а на штету мањина Срба, Рома и осталих. Тако је створена друга албанска држава на Балкану што не решава ни у којој мери тешке проблеме значајне албанске мањине у Македонији, Грчкој и Црној Гори која тежи да се уједини у будућу Велику Албанију.[39] Интеграција држава Западног Балкана којој тежи већина становништва ових земаља, остаје нерешена на дужи рок као последица погрешног управљања балканским кризама. Фрустрираност балканских земаља и њиховог становништва који сматрају да их је изневерила међународна арбитража и често се осећају затвореним у својим новим границама, док са друге стране пријем у ЕУ треба да ублажи то стање, све то ствара велику резигнираност и тензије са несагледивим последицама.

Поред стотине хиљада принудно исељених, већином Срба, Црногораца и Рома, ту је и огромна албанска већина која је осветољубива и са ожиљцима због последица крвавог рата, такво стање Косова представља суштину балканске трауме. Далеко од тога да је амортизовала све фрустрације и неправде које су се догодиле унутар и ван њених граница, ова мала територија накупила је низ противуречности које превазилазе локалне и балканске појаве. Екстремна диспропорција између бројних хришћанских споменика и растућег броја становника непријатељски расположених према њима, ствара велику претњу за опстанак овог наслеђа. Затворени у своје енклаве, изложени веома често насиљу већинских Албанаца, без одрживе будућности и без могућности интеграције, мањине на Косову имају све изгледе да доживе судбину хришћана на Блиском и Средњем истоку. Мањине које су остале после 1999. године су најугроженије јер нису имале могућности да оду у суседне земље. Већина младих из енклава једино желе да их напусти и да се нађе на просторима који су „блажи“ према њима. Остаје кључни проблем по Србе, уопштено, пошто се на Косову налази највећи део њиховог културног наслеђа из средњег века. Иако су школске екскурзије из Србије, чак и у периоду комунистичког режима који је био отворено против религијских симбола, посећивале историјска места на Косову, манастире и цркве који датирају из средњег века када је хришћанска цивилизација цветала на том простору, данас су младе генерације брутално лишене најпрестижнијег дела своје историје. Поједини туристи или ходочасници који се усуде да се упусте у авантуру и оду у ову за њих више него негостољубиву земљу, морају да се возе у блиндираним аутомобилима КФОР-а који није увек у могућности да обезбеди неопходну заштиту, нарочито посетиоцима и повратницима из Србије.

Поред тога што становници српских енклава на Косову не могу слободно да се крећу без ризика ван својих енклава, остаје и проблем преживљавања свештенства, монаха и монахиња из бројних православних манастира који су одувек живели у монашким заједницама, и они су изложени непријатељствима већинске популације и ограничењима и дискриминацији коју намећу нове албанске власти. Како присуство оружаних међународних снага КФОР-а и администрације УНМИК-а тешко успева да ограничи стање репресије, постепени одлазак њихове администрације може само погоршати стање небезбедности. Функционери КФОР-а не крију, између осталог, своју забринутост у вези са судбином мањина уопште и свештенства посебно, будући да је аутор ових редова имао прилику да разговара са њима приликом посете Косову и манастиру Дечани у августу 2010. Безбедност монашке заједнице и српских енклава ће од сада бити поверена албанској полицији чију већина чине припадници албанске оружане војске ОВК која се бориле са српским снагама током 1998. и 1999. године.[40] Када су официри КФОР-а тражили од свештеника да изразе свој став по питању заштите коју ће у будућности обезбеђивати албанска полиција, они су изразили неповерење зато што је управо албанска полиција била та која је предводила погром против Срба и културних споменика марта 2004. године. Последњи пример неспособности заштите албанске полиције од насиља Албанаца виђен је када је дозвољено каменовање возила када је свештенство дошло на инаугурацију новог патријарха СПЦ у Пећи где је њено седиште, 12. октобра 2010.[41]

У оваквом стању свакодневне небезбедности где је некадашњих 17.000 војника смањено најпре на 10.000 а затим и на 5.000 који уз доста тешкоћа једва успевају да насумично контролишу ситуацију, када се не може очекивати никакво побољшање оваквог стања ствари од стране албанске полиције, може ли се онда замислити будућност за етничке и верске мањине на Косову ? Згуснутост цркава и манастира као и расутост српских енклава које су изоловане и налазе се усред албанског окружења које је непријатељски расположено и често га је немогуће контролисати, представља проблем за опстанак мањинских група као и очување културног наслеђа. Снаге КФОР-а нису увек у стању да обезбеде њихову заштиту. Храмови, цркве и манастири су опљачкани, запаљени, скрнављени или комплетно уништени, гробља разрушена, матичне књиге фалсификоване а станови опљачкани: сви трагови прошлости су на тај начин избрисани а етничко чишћење је неопозиво утемељено. Са просечном стопом природног прираштаја од 5-6 деце по породици, што је ближе најсиромашнијим земљама трећег света него европском просеку, албанска већина шири свој животни простор на штету мањина. Поред неспособности НАТО протектората да обезбеди међуетничку кохабитацију, у ситуацији апертхејда, српска мањина и црквени великодостојници на Косову, неће имати избора него да напусте земљу након одласка КФОР-а. Осим ако се не пронађе разумевање и суживот са албанском већином. Број мањинског становништва непрестано опада од 1999. године, бројна меморијална места и хришћански храмови нестају и то се може оквалификовати као пораз протектората који је успоставио НАТО.[42] Највећа и најмодернија војна база САД-а у свету Камп Бондстил је подигнута на југоистоку Косова. Циљ оправдава средства, зар не ?

Супротстављени влади Милошевића, званичници српске православне цркве очекивали су ефикаснију заштиту и један попустљивији приступ западних демократија према њиховој судбини и судбини мањина на Косову. Став западних демократија у корист косовске независности и незавидна ситуација у којој се налази Србија након Милошевића, немогућност да њихова матична држава обезбеди њихов опстанак на Косову, све то чини да, како Срби тако и друге мањине, губе наду да ће имати прихватљиве услове живота. Повучени у своје манастире, окружени бодљикавом жицом исто као и припадници њихове верске заједнице у енклавама под не увек поузданом заштитом војника КФОР-а, сви они трпе небезбедност која није достојна савремене Европе.[43]

Суочени са великом резигнацијом коју изазивају непожељни ефекти арбитраже западних земаља, само већа толеранција Албанаца према хришћанској мањини могла би да поправи њихову судбину. Таква толеранција није непозната у свету ислама као што је било у неким стабилнијим временима у случају Турске. Утицај који муслимански дервишки поредак има на Албанце мало је позната чињеница. Иако су дервишки редови били забрањени на Балкану, као и у секуларној Турској 20. века, процењује се да је на Косову током осамдесетих година прошлог века број дервиша био између 50.000-100.000.[44] Припадајући реду Бекташи, за већину ови дервиши имају традиционално ауторитет арбитраже међу албанским фисовима. Ауторитет који би могао да употреби свој утицај у корист више толеранције за хришћанску мањину. Утицај верског ауторитета који би могла да усмери једино Турска која ужива велики углед међу муслиманским становништвом на Балкану. Турска влада је већ понудила Србији своје добре услуге како би се смањиле велике тензије измедју вехабија и умерених муслимана у југо-западу Србије. Током званичне прошлогодишње посете Србији која се догодила непосредно после посете председника Русије, турски премијер је нагласио посебан однос између Турске и Србије као приоритет балканске политике. Амбиције ове нове регионалне силе нису невезане са неефикасносношћу западних демократија у њиховом неуспешном вођењу постјугословенских криза.

САД и њихове савезнице нису учиниле ништа да спрече протеривање стотина хиљада Грка из Истанбула 1952. године, 1974. године Турска је окупирала половину Кипра, државе која је данас чланица ЕУ и која је лишена још увек тог дела своје територије. Већ скоро двадесет година, западни менаџмент на челу са САД као лидером, фаворизовао је распад Југославије, земље која је била два пута мања од Француске, и систематски подржава стварање нових етничких држава којих сада има 7. Стварање друге албанске државе на Косову је резултат прелазног процеса чије се потпуне импликације на регионалном и европском нивоу још увек не могу сагледати.

Почетком двадесетог века, мале балканске земље протерале су Турску са њених некадашњих поседа у Европи. Током другог рата у Персијском заливу, Турска је затворила своју простор за пребацивање америчких војника и поново истакла себе као регионалну силу исламске оријентације. После једног века одсуства, захваљујући америчкој хладноратовској стратегији, Турска се враћа на Балкан. Поред свог става у корист Муслимана на Балкану, она би могла да оправда своју нову посредовању улогу која би била прагматичнија и ефикаснија у циљу задобијања подршке земаља у региону. Од девет земаља Западног Балкана, само једна – Словенија је чланица ЕУ а само Хрватска може очекивати чланство у кратком временском периоду. Осталих седам држава, „лоши ђаци“, од којих је већина била предмет „добрих услуга“ од стране САД и ЕУ, остаће у најбољем случају средњерочно изложене последицама низа тих далекосежних „услуга“. Фрустрирана чињеницом да је ЕУ гура у страну, Турска има доста тога заједничког са балканским државама које западне државе заштитнице запостављају. Неизвесност као знак будућег реструктурирања на вратима средње Европе. Као слаба тачка Европе, Балкан се враћа на полазну тачку новије европске историје. Са посусталом економијом, остарелим становништвом и угроженим социјалним тековинама, осим, или управо ако се подигну хиљаде километара зидова попут оних у Палестини или Мексику, као толико пута у прошлости, може се показати како Европа управо на Балкану полаже најтежи испит своје будућности.

Преседан Турске

Демографски, културни и духовни расплет тако радикалан као овај који на Косову води ка свом исходишту, пример је каквог није било у Европи друге половине 20. века. Упркос чињеници да је то био век највећих трагедија милиона Европљана у читавој европској историји, парадигма за оно што се данас на Косову дешава налази се на простору изван, или тачније, на рубу Европе.

Поред бивше Југославије, уз погубне ефекте њеног распада у Хрватској а посебно у Босни, случај који је најближи временски и географски ономе што се дешава више од десет година на Косову јесте несумњиво случај Турске. За мање од четрдесет година, између 1915. и 1955. године, користећи геноцид, размене становништва, протеривања[45] и погроме, секуларна Турска[46] је очистила готово своју целокупну хришћанску популацију[47]. Почетком двадесетог века Турска[48] је имала око 33% хришћанског становништва; геноцид је почињен над Јерменима 1915-1916. године[49], 1923. године[50] између 1,5 и 3 милиона Грка протерано је из Мале Азије, да би се тај изгон окончао 1952. године када је 200.000 Грка протерано из Истанбула, уз општу равнодушност западног света и поред тога што су и Турска и Грчка биле чланице НАТО савеза. Довевши грчку мањину са 200.000 колико је било 1924. године на 5 000 становника данас, Турска[51] је постала муслиманска држава са 99.8%[52]. Од око 4,5 милиона хришћана колико је било пре 1915. године, после мање од пола века истребљивања, погрома и протеривања најмање два милиона њих[53], Турска данас има само 0,2% хришћана. Има ли сличнијег примера ономе што се дешава хришћанској мањини на крају 20. и почетку 21. века на Косову ?

Турска и Косово – узроци и последице

Промене у националној и верској структури становништва које су настале током двадесетог века, у Турској и на Косову на штету хришћанске мањине показују забрињавајући паралелизам. Демографска експлозија и систематско насиље главни су заједнички именитељи.

Од 13,5 милиона становника колико је било 1927. године, број становника у Турској 2005. године износио је 73 милиона, што представља повећање од скоро 60 милиона. За 78 година број становника се више него учетворостручио.

1921. године процењено је да је било 439.000 становника на Косову док је 2000. године било 20.000.000 што значи да је број становника повећан у истом обиму у сличном временском периоду.

У назначеном периоду, хришћанска мањина у Турској смањила се са 33% на мање од 0,2%, што значи да је практично нестала.

Проценат српског становништва пао је са 27% колико је било 1931. године на 5-7% после 1999. године што значи да је проценат пет пута мањи док се проценат Албанаца повећао са 60 на 88% у истом периоду, проценат осталих мањина пао је са 13 на 5% 2007. године.[54]

Док су се у Турској ове радикалне промене десиле у првој половини 20. века у периоду од 1915. до 1952. године, на Косову се оне јављају у другој половини двадесетог века, углавном између 1961. и 1991. године, током тих тридесет година број Срба се смањио са 28% на 11%.

Демографска експлозија, уз искорењивање мањина, јавља се у оба случаја под надлежношћу секуларног и посебно недемократског режима. У оба случаја верска припадност је служила као инструмент за етничку хомогенизацију. Ако је у случају Турске овај етнички инжењеринг прећутно толерисан због идеолошких импликација, у случају Косова он је омогућен војном интервенцијом западних демократија. Прихватањем и подржавањем таквих процеса у зони директног контаката са другом цивилизацијом, све теже је оставити по страни питање стабилности Европске уније, не заборављајући на вредности на које се ЕУ ауторитарно позива ?

Још једна аналогија: Сједињене америчке државе и НАТО изазвале су рат против Србије као и против Ирака, користећи лажне изјаве (Рачак и оружје за масовно уништење) и без одобрења УН-а. На заштиту мањина позивали су се у оба случаја, такође накнадно су уследили конфликти међу локалним становништвом код кога су се антагонизми само погоршали. Судбина хришћанске мањине имала је сличан исход који су интервенције само потпомогле. Без Уједињених нација, суђења свргнутим диктаторима имају за циљ да обезбеде правни оквир за оно што Емануел Тод назива „театрални микромилитаризам“ како он квалификује америчке акције против земаља које нису у стању да се адекватно војно супротставе[55].

Теорија коју је утицајни амерички стратег Самјуел Хантигтон развио почетком деведесетих година прошлог века, по којој диспаритет у расту броја становника као примарни узрок сукоба између етничких и верских група, наглашава питање превентивне медијације кроз мешање под изговором хуманитарне акције и превенције. Иако се Хантингтон и Бжежински слажу око опадања па чак и потпуног пада хегемоније једине преостале суперсиле, све теже је превидети предвидиве последице ових војних интервенција.

До 2050. године, демографија предвиђа почетак уједначавања у расту популације између севера и југа планете. У међувремену, ЕУ ће имати до 60 милиона људи мање[56], Турска ће имати више становника него Немачка, а Русија ће имати мало више од 115 милиона становника. Очекује се да би становништво Косово могло порасти на 3,5 милиона, што оставља још мање могућности за опстанак остатака мањина. Насупрот томе, проценат муслиманског становништва на Балкану има све изгледе да порасте са 15% до 25%, па чак и да достигне 30% у целом региону. Уз регруписање становника, као у Босни и на Косову уз подршку САД – Албанија са већинским муслиманским становништвом, 25% Муслимана у Македонији и 15% у Бугарској, и муслимани на југу Србије који су у процесу хомогенизације, у тој ситуацији ЕУ ће се граничити на југоисточном крилу територијом која је компактно насељена муслиманским становништвом и која има прилику да заједно са Турском чини територијалну целину на којој живи око 100 милиона Муслимана. Какав ће бити однос хришћанског и муслиманског становништва на границама Централне Европе, не заборављајући да ако се посматра структура година Европљани нису у предности будући да се у Француској процењује да би сваки трећи становник могао бити Муслиман у догледној будућности. Када Ангела Меркел, канцеларка једне од земаља која је највише осведочена признаје да мултикултурални модел није успео, каква је тек будућност безбедности на најекспониранијим границама у Европи, имајући у виду различит однос снага између различитих култура, религија и старосних структура. Бирајући између евро-атлантске интеграције и појаву синдрома европског Авганистана на Косову, Западни Балкан отвара питање стабилности и безбедности ЕУ на њеном југистоку.

Јасно је да се ефекти овакве америчке политике у овој зони додира која се протеже од западне Босне до стотинак километара од Загреба и од Јадранског до Црног мора, на којих хиљаду километара све до Турске, могу кретати само у прилог нове улоге Турске у односу на ЕУ. Иронија је да би преокретом равнотеже снага у геополитичком смислу Турска показала веће поштовање за стабилност и безбедност у својој новој сфери утицаја, да би била и више савесна кад је у питању опстанак хришћанских мањина него западне силе. Овај сценарио није искључен јер би тако дала себи кредибилитет за повратак на европску сцену као регионална сила на почетку трећег миленијума. С обзиром на такав исход онога што би требало да одреди ново гледиште на источну Европу са обе стране океана, можемо се запитати: за кога представљају успех, односно неуспех, релативно лако предвидиве последице евро-атлантске безбедносне стратегије вођене у постхладноратовском периоду ?

Западни Балкан и евроатлантске интеграције

Унутрашњи страх САД-а првенствено у перспективи брзог развоја односа Немачке[57] и Русије[58], налази се у основи њене стратегије која иде у корист Турске и њених штићеника на Балкану. Кашњење земаља Западног Балкана у ЕУ интеграцијама једна је од последица тако насталог стања. Интеграција Србије у НАТО а у догледно време и у ЕУ требало би да буде одлучујућа за процес интеграција у овом делу Европе. Након једностраног проглашења независности Косова, са актуелним евроатлантским опредељењем владе Србије, укључујући и велики део опозиције, чини се да су услови који су неопходни за проширење испуњени. То је случај са 20% становништва који би како сада стоје ствари могли да прихвате учлањење у војну алијансу која је пре само 10 година разорила њихову земљу са јединим осведоченим циљем да је лиши 15% њене територије. При том велики део становништва подржава интеграцију у ЕУ из разлога који су претежно економски и прагматични. Упркос 20 година разарања и смањења територије на ону од пре 1912. године, интеграција Србије у ЕУ има одлучујући утицај на већину земаља Западног Балкана.

У интервјуу, датом 8. новембра београдском дневнику „Данас“, амбасадор Краљевине Норвешке направио је алузију на слабу подршке јавног мњења у Србија у погледу интеграције у НАТО.[59] Требало је имати у виду више него хладан пријем бившег америчког амбасадора Монтгомерија који је био резервисан за дан раније у Генералној скупштини једне од највећих странки у земљи, Напредне странке, пријем је био веома буран упркос чињеници да лидери ове десничарске партије све више исказују изразито евро-атлантску оријентацију. У земљи која би требало да се усклади са демократским моделом, јавно мњење требало би да има утицај на нешто што је од изузетне важности као што је улазак у НАТО, чак и ако то није био случај у суседној Бугарској за време интензивног бомбардовања Србије 1999. године. У мери у којој српска влада о томе води рачуна, поготово што се ванредни избори могу одржати пре краја године, требало би да размотри шта може да се промени у одсуству опште амнезије када су у питању сећања из последњих 20 година. То би могло да буде отварање НАТО-а ка већој сарадњи са Русијом. Не само зато што Русија може више да привуче највеће словенске и православне земље, афинитет који је пречесто пренаглашен у европоцентричним стереотипима, већ пре свега због става западних сила да је Србија систематски непријатељ у постхладноратовском периоду. Бољи услови, поштовање људских права за мањине на Косову, Срба првенствено, кад би протекторат ЕУЛЕКС-а и КФОР-а био у стању да то обезбеди, вероватно би се на тај начин створио већи кредибилитет када се ради о односу Запада према њима. У очима српске јавности, судбина преосталих Срба на Косову је вероватно једна он највећих препрека приступању Србије НАТО-у.

Што се тиче тога да постане видљивије повећано учешће Турске на Балкану[60], довољно је да приметимо да је оно обрнуто сразмерно интеграцији Западног Балкана у ЕУ. Другим речима, кашњење евро-атлантских интеграција земаља западног Балкана оставља поље отворено за посредовање Турске, углавном с ослонцем на становништво муслиманских земаља и мањина на Балкану. Под претпоставком да ће ЕУ очувати своју песпективу на овом делу Европе, то свакако неће учинити остављајући ове земље мимо интеграције. Што се тиче Турске, њен став и ефекти њеног уплитања у осетљиво подручје Балкана, јесте показатељ кредибилитета њене европске вокације.

Париз, октобра 2010. Бошко И. Бојовић

Балканолошки институт САНУ, Београд

EHESS, Париз

---