H & M

Хегемонија и месијанизам 78969376

Сведоци крупних и наглих промена на глобалном и локалном плану свакако доживљавамо убрзање историје с краја протеклог и почетком новог миленијума. Крај биполарног и време такозваног ”Новог светског поретка” отвара питања од којих зависи правац и динамика друштвених и геополитичких токова који долазе.

Неспорна надмоћ западног цивилизацијског модела у време кад матичне земље и регије тог модела губе све више корак у динамици привредног, па и цивилизацијског развоја, ствара све већи парадокс и противуречност између стварног и прокламованог, између преовлађујућег вредновања и његовог растућег раскорака с реалним односм снага на глобалном и регионалном нивоу.

Биполарни свет је имао стимулативно и структуришуће дејство на данас готово општеприхваћени модел или бар на његов систем вредновања. Нестанком конкурентног друштвеног модела долази време у коме највећи цивилизацијски домет остаје без онога што је у највећој мери условљавало његов миленијумски успон. Остаје без алтернативе и конкуреције, што истовремено значи и са смањеном, мотивацијском могућношћу и потребом за критичким самосагледавањем и исправљањем сопствених заблуда и грешака. Та околност губитка критичких репера води од реалне хегемоније ка умишљају њеног унедоглеђавања. Од реалне доминације ка аспирацији на моралну или идеолошку надмоћ. Земља која је водила најагресивнију међународну политику у протеклих више од пола века тако иде ка све учесталијем интервенционизму – у заштиту људских права и реда вредности који се намећу онима који нису у стању да пруже ефикасан отпор. Док се демографска каква таква равнотежа не успостави за како се очекује следећих 30-40 година, мало ће шта остати од данашњих диспаритета моћи и утицаја. Једва ако остане нешто разлика у привредним и економским, нешто више у технолошким и друштвеним дометима, данашњој хегемонији не преостаје друго него све субјектиније право на моралну надмоћ хуманизма кроз модернизацију друштва и хедонизам појединца. Ово под условом да еменципаторски друштвени процеси не испредњаче у неким другим регионима као што је Латинска Анерика или делови Азије, док данашњи најразвијенији делови света са својим остарелим становништвом и склеротизованом економијом не буду клизили у све већи стагнацију и конзервативни изолационизам.

Управо стога што га осим великих делова муслиманског света готово ниједан друштвени и цивилзацијски образац не доводи у питање, месијанизам западног универзализма сноси и сносиће сву одговорност за будућност долазећих нараштаја. Потцењивање вредности муслиманског света и гажење његових права и достојанства јесте и прети да остане најслабија страна западног, у првом реду такозваног јудеохришћанског света. Неправда и понижавање које се врше према том делу човечанства не могу остати без последица, тим пре ако се чине у име виших права и моралних циљева који се на тај начин само дискртедитују и инструментализују.

За то време ће ионако већ ”презаштићени” појединац у надмоћним друштвима изабраних бити под све већом стегом и контролом – за његово и опште добро. Емаципација ће ићи путем повлађивања људским слабостима и самодовољном хедонизму. Остарело становништво још увек самоувереног у своју надмоћ дела света иживљаваће своје преостало време у некој врсти позлаћеног мехура од сапунице. Све док се пренадувани балон не распрсне и најнадмоћнија од свих досадашњих илузија не буде суочена са самом собом и остатком човечанства које хита да достигне то блажено стање бесловесног оптимизма и умишљеене надмоћи. Таква достигнућа могу мимоићи само оне делове света и његових популација који се нису понели за новим потрошачким и хедонистичким месијанизмом.