TАЈНА МАСОВНИХ ГРОБНИЦА И СТАНДАРДИ ЕУ

„Кроз наше затворе од 1945-1951

прошло је 3.777.776 лица,

а ликвидирали смо

586.000 народних непријатеља“, А.Ранковић^[1].

НАЈЧУВАНИЈА ТАЈНА

Некажњивост масовних злочина неминовно узрокује њихово понављање какво се одиграло као по некој морбидној симетрији с почетка и с краја ауторитарног режима екс Југославије. Док је Србија била поприште највећих масовних злочина од јесени 1944 до пролећа 1945, Словенија је постала масовно стратиште на самом крају рата који је иначе у Југославији трајао читаву седмицу дуже него у другим европским земљама, управо због индустрије смрти организоване од стране брозоморне победничке еуфорије.

54  ”Савет Европе својим документима и одлукама Европског суда за људска права пружа подршку законском уређивању отварања досијеа као једном од облика суочавања с прошлошћу. Дакле, искуства посткомунистичких земаља указују да је отварање досијеа моћан механизам суочавања с наслеђем ауторитарне прошлости и пут ка успостављању правне државе и правде у транзиционим демократијама. Ова искуства могла би, у значајној мери, да подрже процес отварања досијеа служби безбедности у Србији, како у смислу доношења одговарајућег закона, тако и у смислу уградње прихватљивих законских решења. Међутим, Србија представља пример минималистичког о- дноса према овој проблематици”, J. Trkulja, ”Aporije pravnog savladavanja autoritarne prošlosti u Srbiji”, Heretikus (2009 1/2), str. 37-38.

55  ”било је неопходно свестраније отварање тих аката, потпуније од тадашњег права на увид у досијеа. Нажалост, то се није догодило. Закон о отварању досијеа тајних служби остало је неостварено изборно обећање водећих политичких странака и актера Србије. Имајући у виду неопходност превазилажења ауторитарне прошлости, као и чињеницу да су законе сличне садржине и циља усвојиле и бивше комунистичке државе источне и централне Европе, неопходно је да то учини и Србија…”, J. Trkulja, art. cit., Heretikus (2009 1/2), 39.

56 ”Након што су донете одлуке судова у поступцима по захтевима за рехабилитацију у којима је, поред одлуке о рехабилитацији, истовремено одлучено и о изреченој мери конфискације имовине (којим одлукама се сагласно § 5. став 1. Закона и рехабилитацији, утврђује да су изречене мере конфискације имовине ништавне од тренутка доношења), покренут је већи број парница ради накнаде штете или повраћаја конфисковане имовине”, Драгана Зорић (заменик републичког јавног правобраниоца), ”Закон о рехабилитацији у судској пракси”, Билтен (1/2010), Републичко јавно првобранилаштво, Београд 2010, стр. 32, 33.

”На крају Другог светског рата Словенија је била поприште масовних ратних злочина, пре свега над заробљеним и изрученим војницима и цивилима од стране савезника који су припадали различитим формацијама из Хрватске, Србије и Црне Горе, али и знатном броју око 14.000 војника и цивила из саме Словеније. Комисија за откривање тајних гробница је вишегодишњим радом на територији Словеније евидентирала близу 600 масовних гробница жртава ратне освете и револуционарног терора. Сондирано је 116 локација, а од тога 56 су потврђене масовне гробнице, док је откопано преко 20, а највећа је рудник Худа Јама, тј. Барбарин ров (слов. Барбара ров). Овде су без суђења у пролеће 1945. масовно убијени војници и цивили, међу којима је било највише Срба и Словенаца, Хрвата, али припадника и других народа из бивших југославенских република. О масовној гробници се први пут јавно расправљало током 1990. након пада комунизма у СФР Југославији. Те године је подигнута спомен капела на месту Барбарин ров, иако је тачан положај свих гробова у то време био непознат. Барбара ров је, како се процењује, за сада највећа масовна гробница у Словенији са процењених преко 10.000 жртава. Само у једном „шахту“ до сада откопаном, на основу прва 2 метра (изнето је 240 жртава), процењује се да има 4.000 жртава (шахт је дубок 48 метара)”57.

Масовна репресија, егзекуције и злочини настављени су и касније, као и у Србији, иако не брзином, интензитетом и масовношћу које словеначка стратишта и масовне гробнице стављају у први ред индустриализације смрти без преседана у Европи с краја светског рата58. Поред десетина хиљада Срба ЈВО, међу којима сразмерно највећи број црногорских четника и цивила, затим различитих квинслишких формација, Словенаца и Хрвата, било је међу жртвама и десетине хиљада Козака и других Руса Власовљеве колаборантске армије који су вршили сами над собом опело када су схватили да их британске трупе уместо ка Италији сточним вагонима испоручују Брозовим џелатима. Ово активно и смишљено саучесништво у једном од највећих масовних злочина над ратним заробљеницима током Светског рата, било је 70-тих година предмет суђења пред британским Парламентом бившем премијеру Макмилану, однекуд без одговарајућег судског епилога. Попут југословенске ратне драме 90-тих, некажњивост је и у овом случају пример узрочно-последичне везе као неминовности рецидива још једног масовног злочина без казне.

Влада и Скупштина Словеније су од 90-тих година предузеле неопходне законодавне и извршне мере за превазилажење трагичне и запретене прошлости некада заједничке државе. Владина комисија је од 1995 до 2009 евидентирала око 600 масовних гробница од којих је највећа позната противтенковски ров у Тезну са око 15.000 посмртних остатака, као и окна рудника Худој Јами код Лашког са око 10.000 убијених (крајем маја и почетком јуна 1945) ратних заробљеника и цивила59.

57  ”До маја 2009. др Митја Ференц је у сарадњи с Матејом Баудаж и познаваоцима појединих гробница, крими-налистима, родбином жртава и другима пописао 600 локација скривених гробница. Истраживање није обухватило само гробнице послератних покоља, већ све прикривене гробнице, па и оне из времена рата, као и гробнице погинулих у завршним борбама о којима нико није водио рачуна или за које се није   знало”, M. Ferenc, ”(Zle)Huda Jama. Zločin u rudarskom oknu Barbara rov u Hudoj Jami kod Laškog”, Heretikus (2001 – 1-2), str. 37, 40.

”Обрачун ратних победника и нових власти с пораженима – а затим и с класним и политичким, стварним и измишљеним противницима – био је посебно суров, јер су ликвидације вршене без судских поступака, а жртве потом избрисане из јавног сећања. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве у њима „нису постојали“. Гробнице су по налогу власти сравњене са земљом, засуте, уништене. За такве гробнице постојао је израз „прикривене“”, M. Ferenc, art. cit., str. 38.

58  ”Спелеолози су у скоро сто провалија забележили посмртне остатке људи. Провалије су у погледу доступности посмртних остатака у различитом стању. Неке су потпуно откривене и свако ко се спусти у њих може да нагази на људске кости. Друге су, пак, миниране да би се прикрили трагови. Нажалост, има и таквих у којима је нагомилавано смеће које је прекрило посмртне остатке. Најтајанственију групу прикривених гробница представљају рударска окна и склоништа. Најпознатије и најзлогласније је окно у Барбара рову код Лашког (…) не постоје сведочења односно искази лица којима је успело да се спасу из рударског окна. Изузетак су процепи у рудницима Старог Храстника и склониште у Горњој Бистрици, одакле су неки успели да се спасу и који су своју судбину записали или испричали другима ” (F. Ižanec, Otvoreni grobovi, IV, Buenos Aires 1971, dokument 79, str. 229-234; D. Mićović, Zapisci starog ruđanina, Beograd, 1997, str. 181-188; T. Velikonja, Stari Hrastnik, Zaveza 46, str. 40–66), M. Ferenc, art. cit., str. 37, 39, 40 f.-n. 12.

”што се тиче истраживања позадине поратног погрома, у Словенији је средином 90-их година прошлог века велики посао обавила истражна комисија Државног збора Републике Словеније, која је прикупила изјаве многих учесника.5 Тек је одлука општинских власти у Словенској Бистрици да саме истраже противавионско склониште, у коме је наводно јануара 1946. Побијено више стотина лица, покренула систематичнији рад на прикривеним гробницама. Налажење 431 жртве у два склоништа изазвало је тако велики одјек у јавности да је реаговала и словеначка влада. Влада се у изјави обавезала да ће државни органи учинити све да се гробнице пронађу, обележе и, тамо где треба, посмртни остаци и пренесу. Влада је новој Комисији Владе РС за уређивање питања прикривених гробница (у даљем тексту: Владина комисија) као један од седам задатака одредила и „евидентирање података о броју и локацији гробница представника поражене стране у 2. светском рату – успостављена евиденција могла би  касније да послужи за нормирање гробница“. Генерална полицијска управа је већ 1995. године поновно активирала основану групу под радним називом Помирење, чији је циљ био проналажење одговорних за послератно убијање, односно починилаца ратних злочина и геноцида, два кривична дела која не застаревају”60.

Истрага о тајним гробницама почела је у Словенији још за време Југославије, 198461.

Чињеница да је прва и досада усамљена ексхумација једва две локације тајних гробница у Србији започета готово 30 година касније (14 јула 2011), без знања јавности и са забраном присуства медија62, упућује на супротности у приступу ауторитарној прошлости које, поред осталих чиниоца, нису могле остати без утицаја на даљу судбину државне заједнице. Остало је недоречено коју врсту предности је Коча Поповић приписивао Словенији и Хрватској у односу на Србију у његовом опроштајном интервју 199063. Као командант друге армије (постављен јануара 1945),

која се посебно истакла у ”завршним операцијама” на крају рата с пролећа 194564, своје заслуге за масовне злочине и тајне гробнице у Србији (командант главног штаба за Србију од јула 1944) и у Словенији није однекуде помињао65. Можда је и то био један од разлога да овај ”народни херој” недавно добије са Пеком Дапчевићем, командантом прве Брозове армије (ако не стога што су 28 октобра 1944 изјавили да правда укључује освету), улицу у Београду, као и спомен обележје – бронзани барељеф у Дому војске Србије (20 октобра 2015), по прилици у знак доследности у опредељењу за евроатланске интеграције Србије.

^[1] Александар Ранковић у Скупштини Југославије, Политика, 1. фебруара 1951.