NJEGOS 24

NJEGOS 18

М.Минић, УМИРАЊЕ ХИЉАДУ ПУТА ЗА ДЕСЕТ ДАНА

ГЛАСНИК Српског историјско-култудног друштва “ЊЕГОШ" XVIII (1966), 49-69

У освиту дана 15. маја 1945, прешли смо поље Хомлец, на самој граници између Југославије и Аустрије. Непрекидне борбе с комунистима, и с усташама, и с Немцима и с пегавим тифусом, често испод љутог екразита из британских авиона, гладни, голи и боси, ето то je наша судбина, од првог децембра 1944. до данашњег дана. Ha вечном растанку са својом отаџбином били смо више сенке него људи, више костури него преполовљени остаци негдашње херојске армије.
У туђој земљи, код аустријског Блајбурга, испод падина ледених Караванки, дочекали су нас ледени британски савезници. Taj део Аустрије био je њихова окупациона зона, a њихова влада и војна команда — Титови заштитници и устоличитељи. Испред нас се појављују њихови топови и тенкови, a изнад нас њихови авиони, које смо место сунца често гледали на целом свом голготском путу, од Комова до Триглава.
Дванаест тешких бомбардера спуштају се све ниже, a ми им и рукама и шајкачама, и капама и марамицама, машемо све више, у нади да je ту већ и крај нашим мукама. Али челични британски оклоп испред нас не помиче се с места. Послали смо ради објашњења четири своја првака: др. Николу Јерговића, професора Велимира Јојића, мајора Baca Вукчевића и капетана Мираша Савића. Са састанка преговарачи су се вратили оборене главе. Британски савезници не примају нас, нити икоме дају уточишта. Траже од нас да положимо оружје и вратимо се натраг у Југославију. He узбуђује их ни тужна чињеница да су јуче код Дравограда, на југословенској страни, комунисти заробили наших пет стотина изнемоглих сапатника и све их на месту дивљачки побили.
Наше разочарење прелази полако у равнодушност. Свој живот нико више не цени, али нико не жели да погине од зликовачке комунистичке руке. Мали број у групицама хвата се шуме. A ми остали ломимо оружје, бацамо. гa на гомилу, посипамо барутом и стварамо ломачу. За то време питамо један другог “шта сада” кад смо остали сами, без иког свога у свету? Наше су планине далеко, a међу осам хиљада, који смо ту пушке положили, преко три хиљаде беспомоћних, скоро на умору. Прилази ми моја кћер, једино моје дете, костур од мука и глади, која више нема ни суза. Док њу тешим и све молбе Богу за њу вежем, британски тенкови круже около нас, затварајући свој челични обруч.
Пусто поље и ледена земља били су наша постеља. A рано зором, сутрадан 16. маја, из шума се појављује комунистичка војска, која нас прима од наших првих, британских, тамничара. Грубо нам наређују да се крећемо путем од Блајбурга ка Марибору. Свуда око пута шихови су редови до зуба наоружани, митраљеткама или пушкомитраљезима. Пратиоци јашу на коњима, и то тако да je између двојице пет метара највеће отстојање. Ha окукама стоје њихови тешки, разапети митраљези. Крвожедне посаде певају своме Титу, љубичици белој, Черчиловом поклону несрећној Југославији.
Чим смо изашли из британске окупационе зоне и ушли у Титову империју, комунисти су почели да показују своје животињске зубе и природу. Често су појединце издвајали из колоне, претукли их, a неке и побили. Код Дравограда, до кога смо стигли испред самог мрака, повећане су и страже и терор. Ту близу железничке станиде издвојили су жене и децу, уз објашњења да ће они наставити теретним возовима до Марибора и ту нас чекати. Ко би се ради опроштаја или поруке са сзојима имало задржао пуцала су му ребра, макар то и деца била. Кћер Мирка Хајдуковића из Бијелог Поља поврати се да нешто узме од свог оца. Пуцали су на њу и с пута je одвукли, пред очима свих нас, заједно с њеним несрећним оцем.
Мост на Драви, у граду Дравограду, пролазимо између густих комунистичких редова. Старији уче млађе и можда тек сада мобилисане, како треба поступати с “издајницима”. Ударају, псују и пљују, са свих страна. Неке и задржавају, a затим бацају у дубине реке. Њиховој песми и урлању “Љубичици белој” нема краја. Каткад je допуне с неком новом, циганском аријом: “Наше сито сеје ситно... ситно, ситно, друже Тито”. Ускоро ћемо видети да заиста то сито толико ситно сеје, да у животу не жели задржати никог, ко није no свему дорастао за тај нови и зликовачки комунистички зверишак.
Када je једва половина нас прешла мост наређено нам je да станемо. Дуго смо ту чекали, док се појавила једна колона њихове војске на путу ка Марибору. Нема никог међу нама ко на свом лицу, глави или ребрима није осетио њихове кундаке, ноге или песнице. После пет километара опет смо стали уз реку Драву. Наређено нам je да свако седне где се затекао, била то и нека локва. Ту нас je нашла и зора 17. маја 1945. О храни ни говора. Тек око десет сати кренули смо даље. A испред моста на Драви, код Маренбурга, улазимо међу две комунистичке колоне. Оне нас примају за даљи пут ка Марибору. Њихови коњаници на истим коњима заузимају места досадашњих.
Командант нових спроводника, са митраљетком око врату, искићен свима комунистичким одликовањима преко британске униформе, седео je победоносно у приколици мотодикла. Испред њега у истој приколици разапет je за паљбу и један пушкомитраљез. Често својим мотором облеће нашу колону и псује: “Зашто обрукасте Црну Гору, изроди једни! Ево докле вас доведоше ваши јунаци, Дража и Павле”, помињући мајке и њима и нама. Ми сви ћутимо као стене, a то овог дежмекастог и полудивљег комесара прави још више бесним. Наређује својим џелатима да појединце изведу из колоне. Где им je, и како им je пресудио, од нас нико не зна. Али ми их никад више нисмо видели.
Гладне, окупане у зноју, услед брзог хода и изнемоглости, мори нас и жеђ. Поред пута су многе чесме или извори. Ко би из колоне изашао да воде пије ту би и остао. Поред само једне чесме неколицина остадоше мртви, a неколицина се вратише у колону рањени, да би ускоро пали покрај пута. Ha сваких педесет метара стајале су њихове групе с аутоматским оружјем. Ово би, уз ретко весеље, прекраћивало муке свих који падну или заостану.
Toгa дана, 17. маја 1945. допрли смо до варошице Озвати око 4 сата после подне. Ту нас je чекала велика комунистичка војска, испод својих црвених застава, певајући и пуцајући. Два сата смо стајали на путу, док су нас они обилазили псовали и тукли, без мере и милости. Мислили смо да ћемо ту и заглавити. Понеко од грађана, већином старији, покушао je да нам пружи парче хлеба или флашу воде. Све се то разбијало о наше главе или главе наших несуђених добротвора. Кад смо даље кренули неколико десетина болесника, нису даље могли. Ту су остали, и ту ће пре ноћи бити закопани.
Пала je и ноћ између 17. и 18. маја 1945. Ми смо превалили око 80 км., али до Марибора има још — четрдесет. Ко ће их издржати? Помисао на нашу деду, с којом нас јуче раставише, враћа снагу у језиве костуре. И ми се крећемо даље током целе ноћи, увек средином друма, са краћим застојима на узаним прелазима. Дан 18. маја свануо нам je код електричне централе Фала. Ту нам je наређено да седнемо на излоканом путу, са кога се нико није смео удаљити. И ту су нас примили нови спроводници. Била je то Озна Tpehe војвођанске партизанске бригаде, помамни игруби младићи испод 25 година живота.
Ове пустахије изгледале су као неке пијанице. Упадали су у колону, и од нас отимали све што би видели. Сатове, прстеше, новац, било шта од вредности, што су и усташе пропустиле, купили су ови људски лешинари, за које не бих рекао да су били српског порекла. Ко би им се и мало успротивио, на месту су ra убијали или заклали. Поред пута остало je много лешева Код неког великог недовршеног моста, поред градића Камника, наређено je целој колони да се коеће трчећим кораком. Била je узбрдица, a ми изнемогли. Подивљале звери тражиле су све бржи темпо, и ударали no свима нама, са свим што им je дошло до руку. Брзина их није задовољила, те су пуцали, и преко нас и у нас.
У тој трци и пуцњави неколицина су мртви пали, a број рањених се умножио. Бацамо све са себе да би смрт избегли. Спотичемо се преко побацаних ствари и палих људи. Трка није смела престати, све док бесне младиће или њихове коње обавије бела или крвава пена. И тако, трчећим кораком, проређујући своје редове, стигли смо до предграђа града Марибора. У град смо ушли обичним корацима, сви у зноју или крви, са слојем прашине преко њих, тако да ни један другог нисмо више могли препознати.
Прешли смо мост у центру града. Грађани нам нису смели прићи и било шта понудити пo цену живота. Прозори су били пусти, a понеко иза спуштених завеса брисао сузе. Увели су нас у неки логор, са више барака, опкољен бодљикавом жицом. Ту смо 18. маја 1945. затекли жене и децу које су пре два дана од нас одвојили у Дравограду. Било их je ту око две хиљаде особа. С једног празног простора, близу логора, наређено им je да иду куда ко зна. Неки су одмах кренули својим пустим и далеким кућама. Већи део остао je поред логора да би видели шта ће се десити с њиховим најмилијима. Неки младићи испод 17. година, који су добили слободу кретања, тражили су да их не раздвајају од своје браће или родитеља. С њима су и остали, и с њима заједно, испод истог голготског крста, пошли у — смрт.
Наређено нам je да испунимо нарочите спискове с именима и свим даљим ознакама. Пописи су обављани пo срезовима. A срезови су били: андријевички, берански, бјелопољски, колашински, подгорички, цетињски, барски, боко-которски, граховски, никшићки, даниловградски, шавнички, плеваљски, пријепољски, прибојски, новопазарски и сјенички. С нама je било измешано и више наших из Србије, које смо кроз Дрљевићева чистилишта провели као своје сељаке. Цео овај посао пописивања имена био je готов до 7 сати увече.
Пала je и ноћ између 18. и 19. маја. Ледени ветар дигаа je прве облаке прашине, за којима je пала јака и плаха киша. Испод хладног пљуска, на даљини од око 200 метара, видимо жене и децу, скупљене no групицама, изложене и ветру и провали облака. Између нас шетају добро заштићени комунисти у енглеским церадама, пратећи сваки покрет и готови да пуцају на сваког ко нам се приближи. Са свих страна око логора вире аутоматске цеви, иако смо сви ми голоруки.
Освануо je и дан 19. маја 1945. Жене и деца су на истом месту. Нешто хране прибавили су или испросили no Марибору, али не могу да нам je предају. Настаје неко убрзано кретање, na према томе и мања контрола. Ту прилику искоришћавају куражнија деца и жене да би нам ближе пришли. Сви осећамо да смо већ на свом вечном растанку. Своје дете видим уз саму жицу. Купи сузе no свом бледом лицу и пружа ручиду за вечно “збогом” Без речи je пољубила моју руку на којој још и данас осећам њене топле сузе. Речи су се удавиле у нашој бескрајној тузи.
Док сам њену ручицу кроз челичне жице још држао у својој руци, тешки комунистички кундак ударио je у њена озебла леђа. Дете je посрнуло и посрћући и плачући нестало испред мојих очију. Ускоро ћу умирати хиљадама пута, али ту сцену, страшнију од сваке смрти, неће избрисати ни људи ни време, ни сузе ни јауци, na чак ни сама смрт, кад лазе из циркуса.
Нико не зна куд их одведоше. Кад смо сами, лакше смрти гледамо у очи. Али, Господе,... Небески Оче, ти који све знаш и све видиш, заборави мене, a чувај моје дете, мог анђела, све моје у свету ... чувај je и штити, Свемогући Оче, јер она ником, никада, ништа није згрешила, већ свој крст дигла на нејака леђа, мене ради! Тебе ради. Пола сата после вечног растанка са својим најмилијима, дошло je пет камиона, препуних комунистичке војске. Неколико њихових офидира стало je уз саме вратнице. С њима су биле и три партизанке, све три незграпне и огавне. Свака од њих имала je no два пиштоља, један спреда, a други позади, одајући и ружну и комичну слику. Све три су биле искићене разним комунистичким одликовањима или црвеним тракама, као да доми се једногдана буде смиловала.
Један од ових официра рече нам: “Идемо у бившу касарну Краља Петра, која je близу. Тамо he бити више простора. Ту ради и комисија, која људе категорише. Сви до 25. година живота биће задржани у војску. Оне од 25 до 40 година задржаћемо још неко време ради радова на разрушеном саобраћају. Ко je преко 40 година тај иде право кући, као што су кући пошле и жене и деца. Тито je потписао општу амнестију. Према томе никоме више неће ни длака с главе фалити. Посао око издвајања у ове три категорије може потрајати који дан, јер вас je неколико хиљада. Зато будите стрпљиви. Издржите и глад и друге тешкоће, јер то неће дуго трајати. Хране сада немамо, али je све урађено да je ускоро добијете”.
Људи на умору лако поверују свима добрим вестима. Тако ни ми нисмо знали да се ради о (искристализираним) комунистичким триковима. Држећи нас у заблуди, лакше cv и ред одржали. Да смо знали што he се с нама ускоро десити, ми би навалили на своје џелате, док смо још у оделима. Пола од њих подавили би, a пола од наших беспомоћних пет хиљада спасло би се. Чим je он завршио своје, испред северне капије извели су све сужње из андријевичког среза. Са списком у руци издвојили су прву стотину, да би остале припремали, и за њима слали после тачно два сата. Пред вратима чекали су камиони и јака стража, да би се вратили кад их негде оставе и одмах примили следећу стотину.
Убацујући трећу стотину у камионе нешто се променило, јер се нешто свакако и десило с претходном групом. Њих су одвели према западу, a доцније поред логора спровели ка Похорју, голе без одела. Мотори и трубе при пролазу пра вили су такву паклену ларму, да се повици, протести и запомагања, нису више могли чути. Сви су камиони, тада још no пет у реду, били покриввени шаторима, да се ништа из њих не би видело. Шатори су били увезани преко гвоздених ребара, да неко не би искочио. To нам све боље очи отвори. Али већ je и ноћ пала, a њихових џелата у логору све више. Последњи из андријевачког среза остали су за нови дан, када ће ред доћи и на друге срезове.
Иако су страже појачали ноћ je ипак могла донети и какво изненађење. Зато су пред саму ноћ од нас тражили да се изаберу) no два делегата за сваки срез, који би преузели интендантуру, a с њом и бригу о даљој исхрани, нарочито на путу од мариборског логора до својих кућа. Том приликом извесним лидима вратили су отете или покрадене ствари, na чак и тражили да сваки срез одреди свог повереника, који би са жртвама направио списак покрадених ствари, и властима помогао да се пронађу. Тако су три одабрана човека од среза пошли у команду логора ради описане мисије. Сви су они имали ту част да буду поклани ту у логору, те исте ноћи, јер их никад нико више није видео.
Te страшне ноћи између 19. и 20. маја забрањен je сваки покрет у логору. Неколицина су протествовали и питали куда се дедоше наша браћа, које тог дана од нас раздвојише. Били су издвојени и премлаћени али неки и нестали. Питање шта се то с нама дешава и где су сада одведени људи одузело нам je сан. Али многи су, на крају својих снага, легли на земљу и заспали, те смо их сутрадан једва пробудили. Тада се сетих старе изреке: спава као пред смрт.
Осванула je недеља 20. маја 1945. Неке скелете од људи видимо у кругу како пале ватре и у обичним конзервама кувају неку кашу. Други немају ни брашна, ни апетита. Трећи још спавају свој последњи сан. Четврти се тихо жале најближима да су им преко ноћи покрали све што се дотада задржало при увелим телима. Нико више не држи до свог живота, али се сви плашимо тортура. Сви би радо умрли, кад би нам неко хтео да испуни и ту последњу скромну жељу, али — само без зверских комунистичких тортура, за које ćy знале само њихова усташка браћа. Око девет сати пре подне дошли су опет јучерашњи камиони и пратиоци, с више комунистичких официра. Наставља се извођење и убацивање новог транспорта од стотину људи из среза андријевичког, који није цео јуче дошао на ред. После њега на реду су жртве из среза беранског. Свака два сата одлази их no стотину. Пред само подне до нас су дошла и два комунистичка мајора, оба из близине Андријевице. Један je био Драгојевић из Ђулића, a други Лекић, син Благоја Лекића из Краља. Хтели су да виде своје рођаке или уживају у њиховим мукама. С њима je био и синовац капетана Бајића, који je свог стрица стално уверавао да he све бити у реду, иако je Бајић после пола сата одведен на Похорје.
У логор су дошли и још један мајор са својом другарицом-партизанком, обоје из Бјелопавлића. Изљубише се са својим рођацима, пред свима нама. Чак им дадоше и нешто новаца да однесу њиховим кућама, иако cv знали да ови своју стару крајину никад више неће видети. ~А новац ће им још за мало бити и враћен, кад рођаке оставе само у вешу, и затим поведу на мучилиште. После подне дошао je “својим аутомобилом” и неки командант комунистичке бригаде, родом из близине Шавника. И он нађе ту своје рођаке, и са шима се изљуби, уверавајући све нас да ћемо ускоро бити у својим домовима. Сутра he ред доћи и на шавнички срез, али сутрашњи дан ниједан од тих рођака неће преживети.
Да би нас заварали или револт онемогућили сви су они причали о великој амнестији, коју je маршал или друг Тито “благоизволео” подарити свима својим противницима, уз Стаљиново, чак и Черчилово особито задовољство. Ове благе утехе успаваше озлојеђене људе. Да њих није било, не би ни клање на Похорју било тако лако. Појединци или мале групице, које хоће да рескирају све, немају сада више изгледа на било какав успех, јер су тамничари носили аутоматско оружје, a у дворишту нема ни камења ни полуга.
Из целог среза андријевачког, од 600 људи, ту су још остали само двојица: судија Милорад Јојић и доктор Вукота Дедовић, који je и у Беранима пре рата био управник болнице. Њих he двојицу тог дана одвести негде. Доцније смо чули да су обојица, страховито мучени, и, више мртви него живи, послати у Београд, где су стрељани.
Зулуми комуниста у логору погоршавају се сваке ноћи. Између 20. и 21. маја имамо још гору слику него претходне ноћи, и поред свих мајорских прича. Дивља и крвожедна солдатеска, посрнула и морално и национално, измешана, и из разних слојева и крајева, напада, свлачи са нас одела, скида нам обућу и све то краде. Новац, прстење или бурме, сатове и све што je од неке вредности већ je са нас скинуто. И тако je дошао ред на последње: наша одрта одела и изношене ципеле. Негде у дубокој ноћи све нам то додија, те настадоше гласни протести, a затим прави револт. Кад су видели наше голе зубе, ови пљачкаши се повукоше, и више се нису усуђивали да наставе свој мародерски посао. Заправо ничега није ни било, што би са нас могли воздићи.
Свиће дан 21. маја 1945, и ми још увек водимо бригу о томе шта ће нам све донети. Оптимиста je све мање. Групице се крећу тромо no кругу логора и чекају свој суђени дан. готово неме и увек апатичне. До мене долази Раде Јевтовић из бјелопољског среза, у чије сам редове и ja уписан. Прича ми тихо свој сан из прошле ноћи и каже: “Мене снови не варају. Увек ми унапред кажу шта ће бити. И пази добро: ово je наш последњи дан. Сви ћемо данас главе погубити”. Док ми разговарамо о томе да ли je сан лаж или истина, на северној капији појављује се комунистичка војска. Затим пада наредба: “Срез бјелопољски ... сви овамо” !
За који минут сви смо били ту. Један њихов официр почео je да прозива прву стотину. У тој стотини и ja сам сврстан, док су остали чекали следеће стотине. Врата на капији отворена су тачно у девет сати. С десне и леве стране вратница стоји комунистичка војска у двојним редовима са запетим митраљеткама. Камиона није било, већ нас пешке даље крећу, поред самог логора у правцу запада. Прелазимо неки сквер, a затим улицу. По свим угловима стоји војска с аутоматским оружјем, те убија и саму помисао на бекство. После две стотине метара увели су нас у двориште неке двоспратне зграде, близу које нема других кућа. По свима околним улицама заустављен je сваки саобраћај, да нико не би видео што се одиграва у Титовој касапници.
У дворишту те зграде чекали су камиони и комунистичка војска. Њихови комесари деру се из свега гласа: “Брже... брже... много сте нам јада задали”... помињући и наше несрећне мајке. Кроз неко велико предсобље ушао сам у једну собу. Неколико клупа поређано je около. Између њих no прљавом патосу леже разбацане разне ствари, већином хартије, исправе или документа, које су до тада самртници при себи имали. Поред прозора стоје групе комуниста с митраљеткама на готовс.
Њихов комесар наређује1да све ствари положимо испред својих ногу. Буде ли се при претресу који долази задржала било каква ситница to he значити смртну казну, с метком у потиљак, на лицу места. Кад су све ситнице лежале испред нас, онда нас, no двојицу, једне иза других, изводе у предсобље ради “свестраног претреса”. Био сам no реду петнаести који се вратио у предсобље. Одмах су ме за обе руке шчепала два комунца и довели до средине. Ту су невероватном брзином са мене скинули и одело и ципеле. Све су то бацили на једну гомилу, која je све више расла у том прљавом предсобљу. Остао сам само у кошуљи и кратким доњим гаћицама, чак и без чарапа на ногама. Обе руке везују иза леђа неком дебелом изолованом телефонском жицом, дужине од око једног метра. При везивању, жица зарезује у месо, али зуби стискају усне, да се зликовци не би радовали мојим мукама...
Друга двојка, често и тројка кад везују руке, запослена je с осталима, на самом домаку руци, кад би руку више било. Са мном вежу другог. Нас два голаћа појављујемо се код излазних врата, где нас чекају и остали, које су удесили пре нас. Једва смо ушли у камион, јер смо везивањем сасвим састављени. Остали су седели у камиону испружених ногу, како би на њих могли сести и своје ноге за друге испружити. И то je била мера предострожности да камион не би на себе дигли чим видимо куда нас одводе ...
Једва сам ceo, кад у предсобљу чух неку вику. Угљеша Пековић из Равне Ријеке не да да ra вежу. Отима се, јер хоће да умре без страха од џелата. Али џелати су сигурнији кад ни руку нема више. Неколицина cv ra шчепали и преко предсобља одвукли у неку собу, близу улаза. Кад су врата собе отворена, да би Пековић иза њих заувек нестао, видео сам крв no зидовима. Иза Пековића затворили су врата. Тада се из собе чуо пригушен људски крик. Комунисти — убице из собе су изашли смејући се, док je Пековић лежао у остацима своје крви. Један од ових џелата, можда и најјезивијих no блаженом изразу свог грубог лица, био je Мирослав Сибиновић, машин-бравар из Крагујевца. Добро сам ra познавао из дана свог десетогодишњег службовања у Крагујевцу. A некада je познавао и он мене, кад сам личио на човека, и био неко.
Приликом свлачења калуђер Томовић преклиње комунисте да му не свлаче мантију. “По мом завету ja се с њом ни у смрти не смем растати”, објашњава им ова добра и наивна хришћанска душа. У том часу са свих се страна сручише ударци на његово крто и нејако тело. Сваки од њих држао je у руди понеко парче разнете мантије, док je несрећни калуђер у полусвести лежао испод њихових ногу. Дигли су ra уз животшоски кикот и свезали му руке иза леђа, a затим уз њега привезали и његовог друга. Положили су их на наше ноге. Мали калуђер стално je понављао: “Оче наш, који јеси на небеси. Прекрати наше муке”. Видећи около себе и нас остале, на чије je ноге бачен, он покушава да нас теши: “Тело земљи, душа небу... a све наше молитве Богу... за спас српског народа”
И последњу двојицу уводе у наш камион, где већ леже двадесет завезаних сужњева, скоро сви крвавог лица или руку. Камион за двадесеторицу покривен je. Поред шофера вире комунистичке митраљетке на обе стране. Поред зидова камиона стоје двојица, a иза нас четворица, сви спремни да пуцају, ако се ико с места помакне. Наш камион креће, a следећи стаје уз вратнице.
Излазимо из Марибора, и сви већ сада слутимо зло, јер смо и голи, и свезани, и спаковани за последње метке и ледени незнани гроб. Да би се јуначки растали са животом и оваквим сатанским светом, који гадно затроваше Хитлер и Стаљин, Черчил и Тито, груну песма, песма нечувена, из грла кандидата смрти. 'Што су људи знали no својим домовима или планинама чули, песме четничке и националне, то сад оживљавају, на свом последњем путу — путу без повратка. Брат калуђера Томовића седи недалеко. Опраштајући се на вечном растанку, соколе један другог са слеђеним осмејком.
Неколико километара возимо се равницом. A затим улазимо у шуму, где пут почиње да се пење и кривуда, ка врху планине. У шуми већ видимо ископане ровове, дугачке no неколиокко десетина метара. “Ето наших обећаних домова”! вичу једни, да би показали како им није више стало, ни до смрти ни до живота. “He ... не ... то je припремљено за издајнике из равница, a ваше вечне куће ископане су већ на врху брда. Ми знамо да сте ви из црногорских планина, na ћемо вас зато и оставити тамо горе”. Опет грунуше наше пркосне песме и псовке свих њихових идола. A оне из уста голих, свезаних и полуживих самртника, одјекују и тешко и језиво.
Moja једина мисао, откако смо логор напустили, била je бекство, бекство макар ме и убили. A сада, кад већ видим да ме смрт гледа својим грозним очима, дубоким као амбис, све силе улажем да се жица ослободим. Тржући се невидљиво мора да сам јаче затезао жицу на рукама свога друга. Почео je да јауче, и да ме тим путем одврати од даљих покушаја. Постао сам обазривији. И моје еу руке биле жицом расечене и крваве. Али постепеним трзајима и извлачењем ja сам већ ослободио своју десну руку. Проблем je био како да ослободим и леву, a десну маскирам до суђеног секунда.
Један од наших спроводнико, младић од двадесет година, који je са својима стално причао о свом Ваљеву, примети моје трзаје. Свој револвер наслони на моје чело, уз псовке и претње, помињући и “крваво дете” што у нашој Шумадији нисам никада чуо. Ja му објашњавам да се трзам јер руке страшно боле, a он мени: “Још мало na те неће више болети”. Moj чувар je прешао на друге, јер je и код њих приметио нешто сумњиво. Тако сам све силе посветио левој руци. Крај од метра жице, којом сам, био свезан, пронађох на руци мог сапутника. Moje обе руке биле су слободне, али још прикако смо од других чули.
Камион je већ ушао у зону најстрашнијег суда. После једног каменолома окренуо je десним, споредним путем. Цеви из комунистичких митраљетки прате нас све брижљивије. Ту их већ имају читаве редове. Откако je на споредном друму камион успорава кретање. После око 300 метара били смо на самом планинском гребену. Место се звало Свети Арах, видно завезане.
Да ли да бежим сада, иако je само један проценат вероватноће да им могу умаћи? Место где људе стрељају налази се на једном доста равном пропланку при врху саме планине Похорје. Свуда около стара јелова шума, са читавим шибљем између високих стабала. Чим je камион стао на самом стрелишту, обруч аутоматских цеви и искежених лица, створио се око нас, као да je из земље излетео. Многи од ових џелата били су Арбанаси, у белом вуненом оделу, извезеном црним гајтанима. Нашем камиону прилазе униформисани комунистички официри и комесари, заједно с њиховим, до( зуба наоружаним другарицама, сви угојени, и сви за свако зло спремни. Псују нас и пљују на нас, који свезани једва чекамо да их више не видимо. Док они псују и Краља “који нас je продао” из свих наших грла језиво се хори: “Живео Краљ.” Планина одјекује од међусобних поздрава: “Јамари и издајници”. Голи самртници излазе из камиона. Последњи рефлекси снаге сијају с њихових лица. Да руке нису завезане, све би се укочиле око њихових зликовачких вратова. При извођењу из камиона, сваком од нас прилази no један комунистички џелат, који везаног голаћа хвата за врат, и тера ка пољани смрти, где нас предаје другом опробаном џелату. Меци из усијаних цеви прекидају последње речи наших мученика.
При излазу из камиона деловођу Шћепановића, родом из Мојковца, нађоше одвезаног. Ту су ra поново свезали. Тада му je пришао неки комунистички официр и почео да ra крвнички удара својим немачким парабелумом, no глави и целом телу. Јагодице су биле дубоко расечене, и крв je лила из њих. Шћепановић je пљунуо у лице свог џелата. Тешко оружје побеснелог дивљака расекло je Шћепановићеве усне и поломило све његове зубе. Док звер урла: “Јеси ли хтео да бежиш код твог Драже”. Шћепановића крвавог и полумртвог одводе на последњи секунд.
Из камиона излази и калуђер Томовић. Комунисти ra псују, исмевају и браду му чупају. Испод њихових удараца нестао ie и он ка џелатским рукама. Ha ред сам и ja дошао. Moja лева рука била je сва модра од излива крви, a отечена од зарезане жице, која je још стајала у свом дубоком лежишту. Испод ње je била скривена десна рука. Тако мој контролор прелази на мог друга, без много сумње, јер такве руке не личе више на руке, које и за гуше могу, да ухвате.
Један џелат шчепао je мене за врат и крагну од голе кошуље, a други мог друга. Мојему има највише 18 година. Дрхтале су му руке. Или још није био довољно уведен у комунистички пакао, или се плашио од још живог костура, који послушно, ка свом вечном дому, ступа у његовим нејаким рукама. Све смо ближе последњем џелату. Лешеви обливени крвљу леже свуда около. To су остаци оне стотине мојих земљака и познаника, који су пре нас пошли на свој последњи пут. Многа мртва тела леже једно преко другог. Друга су сложена као делови неког језивог дрвљаника. Нигде близу не видим ископане раке. Али у рукама свих џелата пуше револвери, којима се метком у потиљак прекраћују земаљске муке.
Пуцњи непрестано одјекују, јер везане жртве стално приводе, двојицу no двојицу. Сви пркосно и поносито прилазе џелатима, a многи падају са расутим мозгом. “Живео Краљ”, скоро су увек последње речи свих самртника. Десно од мене џелат прима у крваве руке калуђера Томовића. Пита ra: “Јеси ли и ти Дражиновац”? И добра хришћанска и српска душа одговара с поносом: “Јесам”... “Да видимо хоће ли ти сада помоћи твој Бог и твој Дража”, виче џелат ударајући ножем у калуђереве груди. Калуђер je посрнуо и затим пао. Метак у потиљак довршио je његове самртничке трзаје. За њим je пао и његов друг са размрсканом лобањом. Још неколико метара само... и мене ту чека иста судбина. Визија, света и мила визија мог јединог детета, заклони ми цео свет. Свака ћелија уздрхта у мени. Неки тајанствени таласи вратише ми и веру и снагу. Бацио сам се на земљу испред читаве гомиле крвавих тела. Собом сам повукао, и на земљу оборио, и свог спроводника. При паду обојице спроводник ме испустио из руку. Устао сам нагло и стрмоглавио се према густој шуми. Пре него се мој џелат снашао, ja сам прескакао гомиле лешева. Лешеви су били голи и крвави, те су се моје ноге оклизнуле и ja пао преко њих. У том паду метак мог џелата пређе за који сантиметар изнад моје главе.
Сви џелати били су заузети с онима, које су имали у рукама, било да их предају последњему или последњи убија. И мој друг, с којим сам свезан био, трчи за мном. Тим путем привлачи пажњу других, док се ja и даље као у клупчету претурам преко крвавих тела. Мислили су да сам рањен и већ готов. Забуна je била општа. Везани људи су се трзали да беже. Џелати су се збили око њих. И кад je мој нејаки џелат поново пуцао, a ja био свега десет метара далеко, у сталном падању и устајању, примила ме густа шума. Иза себе чујем гласове: “Побеже... рањен je... сад ћемо ra наћи и дотући... Брже.. брже за њим... побећи he нам”.
После који секунд, изнад мене, и око мене, прште рафали. Јелово шибље све je гушће, a њихова мета све даља. Нова снага, које дуго није било, Божја рука, која већ додирује моју косу, и мила визија мог детета... носе ме даље, даље од џелата и језиве смрти. Прелетео сам и цео појас неке дивље планинске купине, увек уз плотуне, који су ме већ изгубили. Дивља купинова лоза гребе грубо no ногама, a оштрице се ломе о табане. Прима ме неки подводни терен, или врста планинске баруштине. Купине и бара зауставшш су гониоце, и ja одмицао све даље. После неколико стотина метара, у густој шуми, седох на неки пањ. Земља ме привлачила, али визија и невидљива сила дизала и даље кретала. Чинило ми се да сам сав изрешетан, и да дуго нећу ићи. Али страх и агонију растера нови талас вере и нова слика или визија испред мојих очију. Уверих се да сам и жив и чак читав, сем што су натекле и модре шаке тек сада почеле да боле. После првог кратког предаха и одлуке да бежим све даље од отвореног гробља, јер ме и несвестица хвата, угледах једног од својих гонилаца, како с неке пољане истражује терен на противној страни. Његове покрете пратим иза једног дебелог стабла, окрећући се око њега, у истом кругу у коме се и он окреће око пољане.
Кад сам ra изгубио из вида наставио сам беспуће кроз густу шуму. После даље три стотине метара наишао сам на састав два планинска потока. Недалеко од њих дизала се једна велика буква, a поред ње и висока јела, са својом раскошном круном. Го, бос, гладан и озебао, нисам даље могao, a ипак још нисам ван опасности од прве потере. Hore скоро отказују. Зато се пењем уз букву, прибијам уз стабло, и око себе привлачим гране, да ме нико не би могао наћи. Две унакрсне гране служиле су као ослонац или седиште, a неколико обазриво поломљених или провучених гранчица, чине ме невидљивим.
Био сам у правој линији око 1200 метара далеко од комунистичких џелата и њиховог стрелишта. Ту сам остао пет сати, све до око 4 сата после подне. Ничега више сумњивог на мом видику. Али за све то време зује мотори, праште пушке и револвери, чује се ужасна вика људи, a каткад и no неки језиви одјек. Око два сата почело je да одјекује масовно пуцање, прави плотуни. Тада су са појединачних прешли на групна стрељања. Иземђу ових, чују се и пиштољи, којима cv прекраћивали трзаје стрељаних, како би их комунистичка касапница што брже прогутала.
После 4 сата, пред вече, сишао сам с букве, слушајући све чешће и жешће пушчане одјеке. Посрћем ка једној планинској коси, ради боље оријентације. Испред ноћи, под самим сам врхом планине, око два километра удаљен од свог несуђеног гроба. Нигде шума у целој планини, изузевши џелатских плотуна. Наиђох и на неке трагове босих ногу. Значи да су се неколицина јуче спасли са истог мучилишта. Ноћ je пала и пуцњи се не чују више. Испод мене бели се нека кућица, око које никог не видим. Ракете, права бенгалска ватра, разигравају се no облачном небу, далеко тамо, где комунистички џелати праве весеље, због својих “победа” или касапница, у шуми Похорја. Значи тамо je Марибор, и моја прва тачка даље оријентације.
Умор и сан свалише ме на голо грање, али ме зима буди испред зоре. Свиће нови дан 22. маја 1945. И ja се сваљујем, клецам и падам ка подножју планине Похорја. Beh сам и близу железничке станице, зване Руше, али joj го и као авет не смем прићи. Ту je долина, којом протиче река Драва, али je ja још не видим. Пуцњи одјекују са свих страна. Kora то вијају или убијају, кад мене више не виде? Прикован сам уз једну јелу, низ чије се стабло полако спуштам. He могу даље. Hore се више не мичу. Болови и у рањавим рукама и изгребеним ногама све су јачи. Једва се довлачим до једног густог жбуна, између две јеле. Ту упадам као рањена звер, која ту жели и да остане Тек кад je ноћ пала ja сам прикупио сву снагу и кренуо даље. Ноћ je, и ja посрћем преко неких ливада и њива читав километар. Опет упадам у шуму, у којој се сигурније осећам. После коју стотину метара застах уз десну обалу велике реке. Била je то Драва. Марибор je лежао низводно, a аустријска граница уз реку. Нигде пута, нигде стазе, све док наиђох на неко индустријско насеље. Мислио сам да je пусто, све док с леве стране чух оштар глас “Стој” a затим прасак пушке. Иза првог метка чуо се и други, те сам побегао с пустог пута опет у наручје шуме или планине, миле старине. Целе ноћи пробијао сам се кроз једва проходне четинарске прашуме, долином Драве, све даље од комунистичке правде, a све ближе туђем, непознатом, али илак слободном свету.
Зора 23. маја 1945 нашла ме код едектричне централе Фала на Драви. Taj простор прешли смо пре неколико дана, кад су нас Енглези поклонили комунистима. Ту Драва прави велику окуку. Међу становницима много je достављача, за похвалу или за награду, како сам доцније чуо. Невидљива рука ми je помогла да се ту ником не јавим, иако су куће биле пуне света. Beh сам и испред железничке станице Вузеница.
Ha сваких двеста метара планинске реке, која се ту улива у Драву, налазе се пилане. Реку ни ту нисам могао прећи. Зато сам ноћ провео у неком дрвљанику железничких прагова. Зиму сам мање осећао и мирно заспао. Линула je плаха киша као из кабла. Тада je и кретање било најсигурније. Али један километар прешао сам једва за два сата.
Сванула je и зора 24. маја 1945. Партизанске патроле појављују се око станице. Скренуо сам уз неку притоку Драве. У њеним бистрим водама видим слику својих сабораца, мученика, другова и пријатеља, који остадоше на Похорју. Све њих засењује слика мог детета, која на свом рамену, ако je још у животу, осећа онај тешки комунистички кундак, с којим je раставише од мене. “Напред Минићу”... чуо сам свој нечујни глас, и опет осетио руку Оца Небескога, у моје слеђене косе. Нови талас последње снаге, или инстинктивни трзаји, пребацише ме преко неког пропланка. Уђох у њиве засејане кукурузом, поред саме реке. Радници су ме приметили и у чуду стали. Један се издвоји и оде ка станици, далекој пола километра. Знао сам шта ме чека ... и опет утонух у густу шуму.
Ha крају шуме пространо je поље, које просеца железничка пруга између две државе. Тамо видим усамљену кућу и три радника са секирама у рукама. Сви преплашено прате моје посртаје и стежу сечива у жуљевитим рукама. У том часу долази млађи човек, добро угојен, средњег раста, без капе на глави. Док ме он у чуду гледа, замолио сам ra да ми да било шта за јело — јер сам у тифусном бунилу све одело бацио са себе, и изгубио друштво, пут и правац. Нашим доласком до куће, излази из куће нека млађа жена, која je чула вапај гладног човека. Изнела je чинију топлог млека и добар комад хлеба, које помешах и почех јести. Млађи човек после ула ска у кућу, одмах се вратио са карабином и шајкачом на глави, на којој je била црвена петокрака звезда. Појавили су се и једна старија госпођа, a затим и један висок човек, с великим брцима. Док ме човек у чуду посматра, госпођа хоће да ми да нешто одела и обуће. Младић с петокраком je преки да: “He, — не, — што му треба — њему he дати наша војска”. Обраћа се мени и каже, да he воз за пола сата бити на станици, и наређује да пођем са њим. Го али не више гладан, реших да бежим у правцу шуме. У часу бекства почео сам да вичем из свег гласа, скоро као луд. To je збунило комунистичку звер да je употребио оружје споро и почео да пуца, када сам већ био одмакао и три метка чуо сам иза себе — и затим тишина. Сигурно да метака није више имао у свом шаржеру.
У/гоку даљег бекства, ноћу, дошао сам до једне клисуре, од коje се Драва одбија. У ноћи, пут ми срна пресече до клисуре. Од узбуђења застадох и чујем1од клисуре глас “Стој”, a затим читав рафал из пушкомитраљеза. Куршуми прште около. Секунд je вечност, a вера — судбина. При бекству дошао сам до шуме. Прибијен уз једну јелу трепћем као зец, a не више човек, чиме сам гониоцима сакрио кретање. Гониоци су се вратили и пошли преко ливаде у правцу пута који пресеца iuyjwy изнад клисуре и железничке пруге, верујући да на исти пут морам избити преко ноћи, те ће ме ту најлакше и ухватити.
После дугог ослушкивања, кренуо сам шумом поред ливаде. Доласком до пута изнад ливаде, мало сам се одморио и сав претворио у ухо. Мислим да je било око пола ноћи, када сам се тргао. и чуо покрет људи на путу у шуму. Бежећи испред нове смрти у часу испаљеног плотуна из оружја заседе из шуме, пао сам низ падину ливаде, и зауставио се после више метара на тепиху од росне траве. Са светлећим ракетама обасјали су цео простор, док сам се ja неприметно котрљао низ ливаду и нашао заклон уз неку лескову међу. Светлост ракете прилично сам искористио, да бих нашао пут испод шуме до клисуре. Умакао сам им, и клисуру прешао. Затим ускоро нашао сам се изнад железничке станице, која je носила име Златна Барбара. Наставио сам даље бекство, a при прелазу неке шуме, савладао ме умор и сан и заспао. Пробудила ме зора 25. маја 1945. године. Hore су утрнуле. He осећам их више. Трљам упорно и њих и вратне жиле да бих изазвао циркулацију крви. Једва сам устао, придржавајући се за околно дрвеће као неко дете за своје ослонце. У тој шуми наиђем на малу ливаду пуну сочне траве киселице, коју сам гладан гутао као најслађе поврће. Глад сам некако заварао те на куће више и не мислим. Ево ме око три километра изнад Мариенбурга. Спустио сам се полако ка њему, али увек са страхом, утолико већим, јер сам још био го. Друм и реку прешао сам ноћу увек беспутним шумама и малим ливадама.
Зора дана 26. маја 1945. јавила се иза Дравограда. Ha високом брду сија црква Света Ана. Сунце je огрејало грешну земљу. И ja се према њему, далеко од света, озебао и изнемагао, грејем као гуштер. Ha путу ка том храму закуцах на нека полуотворена врата. Појави се један дечко од око 12 година, уплаши и побеже натраг. За њим дође једна девојка око 15 година, врисну и побеже у кућу. Излазе човек и жена заједно, да би умањили страх, и скамењени застајали испред мене. Ословио сам их благо, једва чујно, и пружио руку да ми дају било шта за јело. Дали су ми два неољуштена кромпира и чашу млека, који cv за час нестали.
Пут ме водио даље узбрдо. С једног раскршћа одјекују пуцњи, a затим дозивања. Вијају неког другог несрећника исте судбине. Наилазим и на трагове тројице. Зачух близу и неки разговор, те одмах ускочих у први жбун, у којему ћу остати више од два сата. Из њега he ме извући црна ноћ. Али све до ње пушке и дозивања одјекују горама. Комунистички џелати траже своје жртве или “шумске људе” како би уз себе привукли сељаке. И тако, сељади у сваком непознатом, a нарочито голом чувеку, виде, или опасност или контакт са новом влашћу.
Целу ту ноћ провешћу у средини једне стрме падине, на домаку цркве Свете Ане, која се бели изнад зелене шуме као бели лабуд на свом плавом језеру. Згурен у клупче као премрзли јеж, чекам нов дан и нову судбину. Чим je освануо 27. мај 1945, пробудиле су се и Караванке, обасјане топлим сунчаним гјајем. Ha једној страни комунисти претражују или чисте терен, уз честу пуцњаву. A на другој јављају се радници no пољима, и пастири no ливадама. Од пастира и потера не смем се с места помаћи, све док не падне ноћ. Нигде близу ни шумске траве ни сочног корења. Hore боле a стомак завија. Испод мене je и пут између Плиберка и Дравограда, којим сам пре 13 дана прошао у поворци робова ка Марибору.
Нова ноћ између 27. и 28. маја 1945, и њена нова беспућа, рупчаге и урвине, воде ме све ближе ка градићу Гутештајн, уз обале реке Мезе. Близу Гутештајна затекла ме зора 28. маја. Ту je и рудник гвожђа, али ту су и комунисти у чопорима и увек за петама “шумских људи”. До границе Аустрије једва je десет километара, no којима су разасуте граничне патроле, потере и заседе. У том углу су се збиле нарочите ударне комунистичке снаге, како би се нашле близу својих аустријских и италијанских другова о чијем су устанку увек сањали.
Чекајући опет другу спасоносну ноћ угледао сам неку њиву с луком. Допузио сам до ње и опустио читаву једну алеју. Ниједна гозба на свету! није била слађа од те, иако сам знао да je то — крађа. Али ко би ми због ње смео замерити, или камењем на ме бацити, ако не припада комунистичкој животињској фели? Te нове ноћи превалио сам даљих шест километара, и у освит дана, 29. маја 1945, био на домаку варошице Преваље. O ko стотину комунистичких коњаника изгубило се с моје леве стране. Још два километра према Караванкама, и Плиберк на аустријској граници пуца пред очима. Ту, недалеко од реке Мезе, остао сам читав дан, скривен у једном жбуну, чекајући ноћ. Биље и корење около дали су ми богати избор. У први сумрак прегазио сам плитку реку, недалеко од Хамлеца, обилазећи логоре, постаје, насеобине, чак и светлост ноћи. Умор не ноге спотицале су се преко клада. У некој летаргичној полусвести или полусну, моје дете пружало ми je своју ручицу... и ja сам опет устајао са хладне и влажне земље.
Зору 30. маја 1945. дочекао сам у скоро несвесном стању, и у разговору са својим визијама и својим изгубљеним дететом. Граница je ту испред мене. Али ту могу бити и пограничне заседе. Један истесани гранични камен већ сија пред очима. Неко комешање чује се с горње стране, a затим јека пушкомитраљеза и детонација гранате. Караванке одјекују као да се над њима громови разигравају. Ja све сигурније прескачем кладе и богазе ка некој ливади. Зауставио сам се тек читав километар далеко од оног камена на самој граници.
Ту сам се сакрио у неком шибљу... и ускоро видео да ме пуцњава вратила натраг у југословенску комунистичку робијашницу. Неко виче: “ком,... ком...” a ja натрашке прелазим један поток, и блатњаве обале. To je гониоце преварило те су појурили у противном правцу. Ноћу су севале страшне муње и ja изашао из своје папрати и скровишта. Оне, ноћ и невреме, били су ми од велике помоћи. Бежим уз глечерске урвине према гребену Караванки. Испод мене пуца Корушка, од Вилаха, преко Клагенфурта. С леве стране дижу се величанствени Савински Алпи, са својим белим гајтанима и белим капама од снега. Пред тим призором падам и устајем. Нове и старе визије, као и тајанствене силе и гласови, воде ме даље ... у скору смрт или нови живот.
С висине Караванки од 2124 метра силазим све више ка подножју планине, према северу и Корушкој. Планина je пуста. Нигде ни трага живота, нити травка, нити цвећа. Несвестица хвата све више. Зато застанем и предахнем сваких десет корака. He знам где сам, али слутим да сам у слободи, изван своје поробљене домовине. Испред мене искаче човек око 55 година, са две младе девојке, сви словеначке народности. Никога се више нисам плашио. Али су се они плашили мене. Ускоро се снађосмо и објаснисмо. Рекох му да ме комунисти вијају, и да сам побегао са самог стрељања. Послаше ме код кнеза, што значи најбољег домаћина у селу. Рекоше ми да се чувам енглеске војске, јер они вијају и хватају све које комунисти гоне. Додадоше да у тој војсци има доста комуниста и Јевреја, који су криви за све те хајке и нова погроме.
Дошао сам го у кнежеву кућу. Био je то човек педесетих година. Одмах je схватио шта се са мном збива, јер можда нисам први кога види у таквом стању и костиму. Његова жена уведе ме у кујну, где ме дочека мирис јела, који дуго нисам осетио. Дадоше ми сапун, пешкир, бријач и чешаљ. Koca и брада били су пуни трња и четинара. Кад ме умише, нахранише и обукоше, добра жена ме пита зашто сам тако ro и бос дошао. Укратко joj рекох, a она се само крсти и чуди. Кнез je већ убеђен да сам мученик a не “шумски човек”, те ми рече: “До пре неки дан ти су комунистички разбојници и овде владали. Њихова власт била je страшна, али на нашу срећу није дуго трајала. Внше су нам зла и покора донели за неколико дана него Аустрија за неколико векова”.
Тако сам 31. маја 1945. опет постао људско биће, слободан човек, грађанин “слободног света”, који je васкрсао из крвавих Титових катина, људских касапница за које негда горди и слободарски Албион лиферује жртве. Поред своје негда топле и блажене отаџбине, бежећи испред њених последњих зликоваца, којима демократско слепило света преда власт у руке, ево ме v туђој земљи, која je увек после Турске била најгори непријатељ и моје нације и моје вере.
Али после непуног сата за моју нову слободу чуше и енглески савезници. Две девојке, које су ме виделе голог у дворишту, обавестиле су Енглезе, можда из страха од неке невиђене људске авети, a можда и ради хватања познанства и вере, коју ће многи невољници скупо платити. Испред куће стаде џип, и у кућу уђоше четири енглеска војника, с митраљеткама у рукама и белим кајишима преко груди, знак да су војна полиција. Убацише ме усвој џип. Један вози, други ме држи на нишану, док двојица остадоше у веселом разговору с девојкама. Енглеска команда била je у селу Свети Стефан, али официра није ту било. Дадоше ми два ћебета у углу неке собице. Ту сам се свалио и одмах заспао. Енглески војници су ме пробудили 1. јуна 1945. после 12 сати спавања. Мени се чинило да сам заспао пре који секунд. Приведоше ме једном капетану, a овај нареди да ме воде у Плиберк. Преклињем ra да ме тамо не шаље, јер су ме они изручили џелатима у руке. Његове хришћанске савести то се није много тицало. Убацише ме у мали џип, и после пола сата дођосмо у Плиберг. Уведоше ме у шталу неког барона. Ту сам нашао око две стотине лица разних народности, са доста Руса.
Поред капетана седела су још два енглеска официра и тумач, пореклом Словенац, Показао сам им своје руке и испричао све што сам видео на Титовом стрелишту. Објаснио сам им да од пет и више хиљада здравих људи и бораца које су му ту недавно предали у руке нема никог више у животу. Све су их на мукама поклали, без ислеђења и суда. Преклињао сам да тамо пошаљу комисију и ja им тачно покажем где сада леже хиљаде, које су пре 15 дана у смрт послали, причајући им о савезничким споразумима, о њиховим топлим домовима и новим благодетима мира, под џелатима, страшнијим и од нациста. Телефони су за дуго зврјали око мене. И капетану je наређено да мој исказ хитно пошаље команди у Клагенфурт.
Тада у канцеларију упада један официр из Интелиџенс сервиса, који се интересује за моју политику, и то предратну. Објасних му да сам био радикал, a он као из пушке: “A... ха... Стојадиновић” ! Објасних му да сам за време рата био стално у организацији Драже Михаиловића. Обавештајац то попрати с новим узвиком: “A... ха... знамо ми ко je Михаиловић... и све остало”. Његова арогантност и комунистичка настројеност избијали су из сваког питања. Тако сам самог себе питао: да ли се налазим пред лицем демократије, или далеко негде у совјетском или Титовом кавезу, пред искеженим лицем комунистичких агената или џелата?
Вратише ме у исту шталу, a затим спаковаше некуда, поред самог шофера у униформи. Кад сам се 2. јуна 1945, снашао и видео да смо на путу према Дравограду и Титовој касапници зграбио сам волан у руке да би се стрмоглавио у корито Драве. Али он je мотор угасио у последњем секунду. Извадио je неку мапу како би објаснио куда ме вози. И то место звано Свети Јакоб, било je на аустријској страни Корушке. Још мало, возећи полако, и стално ме посматрајући, почео je да се смеје и нешто прича. Уз свој утешни “Оке” скренуо je лево ка Волсбергу, неких пет километара испред границе Титовог језивог кавеза. Ja сам се прекрстио, a он опет забринуо. Можда je то био први Енглез, од свих које нађох, да je схватио моје муке и у души осетио истог Бога и истог Христа.
После лагане вожње од петнаест километара стигли смо до нове енглеске команде. Под јаком стражом уведоше ме међу неке жице, где je већ било око педесет лица. Ту нађох Милорада Стаменковића, капетана из Књажевца, истог изгледа, и исте моје судбине. Рече ми да ту људе држе око пет дана, док их окупе већи број за даљи транспорт. Куда их шаљу нико није знао. Сутрадан 3. јуна 1945. око 9 сати испред логора стала су два аутомобила. Један je био теретни, a други санитетски. Ja сам се једва кретао, те су ме убацили у санитетска кола, и довели у болницу варошице Свети Андреја. Теретни аЈтомобил, препун нових жртава за Титове касапнице, послали су Титу, како ћу чути после месец дана, јер je један од њих са границе побегао и допро до Клагенфурта.
Енглески лекар чуо je све узроке зашто су ми шаке тако изрезане. Био je према мени прави брат или онакав Енглез, какве смо сви ми замишљали, док смо имали и отаџбине и вере у људе. Пошто сам био тежак болесник, a опасност од инфекције још акутна, послао ме у цивилну болницу, где сам остао од 3. до 11. јуна 1945. Ту су ми саопштили да сутрадан морам опет у логор, јep више нема опасности за живот. Te ноћи, између 11. и 12. јуна, око поноћи, побегао сам из болнице, скачући кроз прозоре и преко високих зидова и ограда, јер сам у том новом послу постао — прави мајстор.
Зора ме затекла у самом подножју Савинских Алпа, југозападно од Волсберга. Кроз бескрајне четинарске шуме изашао сам на врх планине, јер су само ледене планине пружале азила од нове људске куге и њених савезника. Ту су били велики снежни сметови и надморска висина од 2081 метар. Одатле сам оценио где je Клагенфурт и сутрадан рино кр нуо у том правцу. Газио сам опет преко брзих и дубоких река, испод ледене кише и северног ветра, обилазећи и куће и насеља. Кад je пала дубока ноћ глад и зима утераше ме у једну малу сељачку кућу, где сам до зоре остао. Већ сутрадан, 14. јуна 1945, био сам у предграђу Клагенфурта, звано Ебертале.
У том тихом предграђу наишао сам на једног Словенца, брата и човека, који лако схвати све моје проблеме и рече ми да се клоним британских “савезника”, заобиђем Клагенфурт, и преко насеља Марија Рајна, кренем ка Удинама. Тамо, на италијанској територији, налазе се остаци Дражине војске, под командом генерала Дамјановића. Његов сам спасоносни савет п.ослушао и код цркве у Марији Рајна видео неког са шајкачом. To je био, како ми рече, Новак Север, подофицир наше предратне војске, и припадник нашег националног покрета у Словенији. Објасни ми да je пут до Удине и далек и несигуран, те je боље да уточиште тражим у логору Ветриње, где су смештени Словенци и једна група од двадесет Срба.
Логор у Ветрињу, близу католичке цркве Свети Јанез, био je препун колиба и шатора, са око шест хиљада становника. Међу њима сам нашао Васу Ђуришића, рођеног брата покојног војводе Павла. С њим су били и професор Пајковић, Крсто Влаховић, Миладин Булатовић, Тодор Милетић са још око двадесет четника. Сви су они као и ja, побегли са стрељања и енглеска команда дала им je уточиште као и другим остацима наше војске у Италији. Пријавио сам се управи логора и све им испричао. Moja je изјава достављена енглеској команди у Клагенфурту, a ова je објавила у ондашњем логорском часопису. Моју изјаву Словенци су доставили и Ватикану у Риму. Тамо je већ био неки наш национални комитет, у коме су били Срби и Словенци, под Крековим вођством.
Комитет je у Риму имао неких веза, a за њих код ватиканских власти радили два честита хришћанска прелата, француски Тисеранд и један британски владика, ирског порекла. Поред тога везе између Велике Британије или њеног Черчила, и Титових разбојника, биле су поремећене, услед историје Корушке, Јулијске Венеције и Трста, или услед небројених злочиначких трагова, које су тамо посејали, и иза себе оставили, Титови џелати.
Био je дан 15. јуна 1945, када сам примљен у наручје УНРЕ, доцније ИРО и постао слободан човек, иако само број, без отаџбине и њеног топлог крила, али и без даљег страха од комунистичког страшног суда, и њихове џелатске правде. Повукао сам се у један угао између 6000 деце, жена и стараца, сви у сузама за својом децом и родитељима, које британски савезници изручише Титу, истих дана кад и нас послаше под његов нож. У немом разговору са својим хиљадама, којих нема више, благодарећи бездушном Черчилу, јави се кроз сузе и слика мог детета. Чини ми се да из дубина зачух њен глас: “Татице и ja сам — жива”. Грч je затегао и лице и срце. Таласи суза навреле су на скоро усахле очи. Господе Боже... нека Ти je хвала!
Британијо... Британијо, наш негдашњи идолу и надо, шта уради с нама??? Зар се заједно с тобом и с твојим човечанским апелом не приволесмо слободи и царству небескоме, из кога нас твоји џелати свалише у крв и сузе, ланце и лелек?
Михаило МИНИЋ
 
NJEGOS 24
 
J.Драговић, СПАС ОД НЕИЗБЕЖНЕ СМРТИ, 65-68.
ГЛАСНИК Српског историјско-културног друштва “ЊЕГОШ” XXIV (дец. 1969)

. . . Ha самој граници Аустрије угледали смо испред себе неку војску. Мислкли смо да су то'савезничке јединице. Послали смо делегате да би ce споразумели о даљем креташу. Ови су им причали како je рат завршен и све борбе престале и да ce можемо вратити својим домовимаа. Чак су им и предали писмену дозволу за несметани повратак у отаџбину.
Кад смо њихов извештај чули, развила ce дискусија о томе: да ли им смемо веровати или њихове дозволе узети као обичну клопку. Ha крају смо сви одлучили да продужимо пут ка слободи. Питање правца постало je спорно. Ja сам био у пуку Ивана Јелачића, који je формиран у Рудом. Функција ми je била: помоћни интендант уз интенданта Луку Радуловића. Јаничић, командант мог одреда, предложио je да ce - кроз густе шуме пробијемо ка граници. Придружило му ce око 100 војника.
Сви ми остали, око 800 људи, одлучисмо да кренемо ка Камнику. Ha том путу дознали смо да je Јаничић прешао границу, иза које je наишао на Енглезе.. Енглези су их уверили да им оружје није више потребно. И разоружане све су их предали у руке Титових чувара. Ha три километра испред Камника грунуше испред нас са свих страна наоружани комунисти. Била je то њихова трећа дивизија, под командом недоученог студента Сава Бурића, који je недавно умро као комунистички генерал.
Пошто су нас изненадно опколили, били смо принуђени да положимо оружје. Спровели су нас даље до једне шуме поред Камника, у којој смо остали три дана, разоружани и гладни. Трећега дана дошли су код нас емисари из Бурићевог штаба и узели списак имена. Из наших редова издвојили су седамдесет и двојицу, свезане их одвели и стрељали недалеко од Камника. Из те групе самртника спасли су ce учитељ Василије Зечевић и Majo Радовић.
Нас преостале одвели су у неке бараке у Камнику, ограђене бодљикавим жицама, с уздигнутим кулама. Около су поређани тенкови и митраљези. Тек трећег дана логоровања појавише ce црвени фувкциокери, издвајајући све испод 20 година. Таквих младића и деце било je око 300. Све су их тога дана одвели да би их припремили за своју војску.
Сви ми преостали смо ту ноћ провели и донели одлуку да голим прсима ударимо на две капије, и то тачно у 10 сати изјутра. Наш план je неко одао, Тачно 15 минута пре 10 сати чуше ce изнад нас плотуни. Били смо опкољени и у самом логору. Уз стално пуцање уведоше нас у неку гаражу.
Међу наших 500 упадоше у нашу гаражу 16 комуниста с митраљеткама у рукама. Предводио их je један официр Словенац који нам рече: “Ja сам, браћо Срби, Словенац пo пореклу. Осећам дужност да вам кажем истину: сви сте осуђени на смрт”. У том часу одјекнуше пушке поред кантине. Тамо су пронашли сакривеног Ђока Томашевића из Бјелопавлића. Тамо смо ra и сахранили. Taj тужни посао обавили смо нас тројица његових познаника. Био" je то честит сељак, стар око 30 година.
Дана 22. маја 1945, око 2 сата после подне, издвојили су прву групу од 150 људи и одвели их у три камиона. Али чим су изишли из логора, почели су да искачу из камиона и беже ка шуми. Пратилаца кије било довољно, те су и они преплашенн за животе почели да вичу: “Потписана je амнестија за све вас... не гините улудо”. Превара je успела и скоро ce сви вратише у камионе.
Сви смо поново у жицама. Тек око 10 сати ноћу стражаре ry оживеле и нове десетине чувара опколиле прилазе. У току ноћи разговарам са својим (рођаком, свештеником Михајлом Драговићем, предлажући му да бежимо. Он резигнирано одговара да му je свега доста и да смрт мирно чека. Док смо ми шапутали о мом предлогу из логора побегоше Јово Митровић и Раде Божовић из Пријепоља.
Сутрадан, око 10 сати, увели су наших 150 у 3 камиона и одвели их некуда. Никад их нико више није видео. Стрељање je обављено при самом врху планине Гринтовца, неких 20 миља северно о д Камника. Око 12 сати одведена je нова група од других 150, у три иста камиона. Око 2 сата изведоше и мене с трећом групом од трећих 150 мученика.
Увели су нас између две бараке, no двојицу леђа уз леђа. Словенац официр наређује нам да са себе све свучемо сем кошуље и гаћа. Додао je да he свако бити стрељан на месту ако ишта по<куша да сакрије. Пред сваким од нас стоји војник с пушком, удаљен свега један корак. Под његовим надзором скидамо одела.
Кад угледах слику своје породице, замолих свог чувара да ми je остави ради успомене. “Бацај доле”, даређује грубо. По изговору рекао бих да су то били Бугари. Кад смо сви били у доњем рубљу ушла cv два партизана с обичном жицом за везивање руку и ногу. Везали су no двојицу, мишку за мишку, с рукама позади. Жица ce урезивала v месо После кратког времена поцрнише и прсти.
Почели су да нас уводе у камионе. Био сам у последњем. Поред шофера стоји један комуниста. с тешком батином у руци. Свакога немилосрдно удара no глави. Сви смо крвави.
Он није уста отварсо, већ само крвнички ударао тешком батином. Имао je и митраљетку. Других спроводника није било. Сматрали су да смо добро везани и сасвим безопасни. Застадосмо између два брда, поред неке провалије. Испод нас тече поток, a око нас стоје редови џелата са пуним ми-_ траљезима. Из камиона пред на.ма изводе људе. У том часу, из мог камиона искочи један младић. Док двојица пуцају за њим искочи и други младић. Један узима горњу, a други доњу страну.
У тој забуни и пуцању искочисмо још неколицина. Ja сам међу њима био осми и муњевитом брз'ином одмицао уз планину. Пратили cv ме читави рафали, a само један метак пролетео кроз десно бедро. Шума ме прихвати, Нисам више на нишану али још ce крећем цик-цак линијом, уз неко корито, које je прављено ради сваљивања грађе. Дошао сам до неке стене и изгубио ce иза ње, одмичући ка врху брда.
Кад сам прешао преко гребена, снага ме издала, и ja сам полусвестан пао на земљу. Чим сам ce освестио, осетио сам да нога трне. Крв je облила полозину тела. Кост није била повређена, али je нога већ укочена. Било je око 4 сата после подне кад сам на два штапа продужио пут у слободу. Планина одјекује од плотуна. Стрељају моје другове. J a сам био осми и последњи који им je умакао.
Нигде пута, нигде стазе. Само “цеста” води даље у смрт или васкрсење. Ноћу око 10 сати нашао сам ce уз њену ивицу. Била je то иста цеста којом су нас јутрос спровели ка месту или провалији смрти. Бос, са две штаке, крећем опет ка Камнику. Ha путу угледах једну ципелу и навукох je на здраву ногу. Испред саме зоре наиђох на неку усамљену кућицу поред пута. Дадоше ми два парчета хлеба.
Дођох некако до моста испред неке веће куће. Ту угледах неко рубље које поцепах да бих завио рањену ногу. Око десет сати, увек идући поред пута, наиђох на реку која ce губи ка Камнику. Неста пута .ад сам ce нашао близу самог врха неког брда. Ту ce нађох испред неке цркве. Чувар ми без страха отвори врата јер je сличне појаве сигурно видео и пре мене.
Није имао хлеба, али ми je дао парче сира и млека. Кад сам му објаснио своју трагедију, сакрио ме на црквеном тавану. Ту сам остао три дана. Увек je назирао опасност неке преметачине и трагања, те ми je саветовао да наставим пут ка граници. Дао ми je нешто мало хране, са шест кромпира. Снабдео ме и неким старим оделом, са старим искривљеним ципелама и два ћебета. Показао ми je и правац кретања уз брдо.У том правцу ка граници провео сам шест дана и превалио даљину од неких 15 километара. Вука Церовића спасао je тај исти човек, истим путем, иако му je жена била из партизанских редова. Једног јутра после шест дана беспућа пређох и граничне знаке. Нашао сам ce у граду Ајзенкапел дана 2. јуна 1945. Два километра дубоко у Аустрији прими ме један Словенац у свој скромни и топли дом. Недељу дана лечио je моју запуштену рану и чувао ме од енглеских “ савезника”, који су све наше вијали no путовима и шумама, као да су дивље звери._
Овај сељак рече ми оно што сам, на жалост, већ и слутио: све четнике предају Титу. Растајући ce с тим добрим човеком, окренух ка северу, све дубље у Аустрију. Од Енглеза сам ce склањао, јер сам знао шго ме даље чека. Ha том беспућу, кроз туђи свет, угледах испред себе два човека који су ми личили на наше. Иза једног вуче ce рукав од неке старе кабанице, којом je завио искрвављену ногу.
У истом правцу ка северу ишли су и њих двојица. Њихова одела чинили су комади старих врећа и закрпа. To су били Душан Кустудић из Никшића и Раде Ковач из Грахова.
До сусрета je дошло око 12 сати дању. Пут смо заједно наставили. Дођосмо до неког моста после два километра. Ту je стајао енглески стражар, који нам даје знак да станемо. Одведе нас изнад неке штале и донесе конзерве и бисквита. Ту емо нашли и шесторицу Хрвата. Преостало пола дана и ноћ ту смо провели и са страхом чекали шта ће бити. Сутрадан нас стрпаше у неки камиои.
He знамо језик, већ ce ослањамо на свој инстинкт. Крене ли камион ка северу онда ce немамо чега плашити. Окрене ли ка југу онда ћемо искочити из њега, било шта било. Камион окрене северно до реке Глан, испред места Свети Вид. Ту нас уведоше у неки логор, пуц наших људи. Tу сам 11. јуна нашао Вука Церовића. Било je крајње време за болницу. У њој сам остао пуних шест недеља, још увек у страху од издаје или предаје. Неки комунистички официри, мушки и женски, долазили су и у болницу. Били су изузетно нежни и скромни. Чак показивали и велику пажњу и осећања, наговарајући ме да ce вратим у своју земљу. Из таквог учтивог тона и држања било ми je јасно да ce нешто преломило у односима између њих и Енглеза. Зато ce једног дана испрсих и отерах их од себе као кугу. Више ce нису појавили.
Кад су ме Енглези излечили, онда су ме опет вратили у исти логор. Ту сам остао до октобра 1945. Једног јутра рекоше нам да ce спремамо за повратак у Југославију, без страха. за своје главе. Чим смо то чули, сви смо ce за бекство слремили. Само један наоружани стражар чувао je логор.
Око пола ноћи појави ce један Енглез на моторциклу. Рече да су сви транспорти за Југославију обустављени, јер je њиховом пријатељству с комунистима дошао крај. Поред лица која сам поменуо, међу спасенима срео сам и Сима Мијушковића. Василија Комкенића, Димитрија Војводића и Димитрија Јовановића, младића од непуних 18 година, из Горњег Поља. До слободе смо сви дошли голи, боси, гладни к сломљени. Али топло крило жељене слободе вратило нас у живот и сврстало у ред српских родољуба који и из далеке туђине настављају борбу против комунизма до пуког ослобођења наше драге Отаџбине.
Јагош ДРАГОВИЋ_
 
Н.Ј. Тијанић, ЧЕРЧИЛОВА И ТИТОВА ЗАЈЕДНИЧКА ГРОБЉА, 93-102
ГЛАСНИК Српског историјско-културног друштва “ЊЕГОШ” XXII (дец. 1968)
 
У сталном покрету ка западној граници и својим савезницима нашли смо се 16. маја 1945. испред града Клагенфурта. Било нас je 150 људи под оружјем, сви из националних одреда Црне Горе и Херцеговине. Мајор Видак Зечевић био je на челу наше јединице. Ha самој реци Драви наша група појачана je са још 50 људи, под командом капетана Јеловца.
Налазимо се у Аустрији. Пут нас je водио ка доњем мосту на Драви код саме Марија Рајне. Ha том путу наишли смо на огроман број усташа. Било их je о д 20-30.000. Крвнички смо се гледали, али смо сви битку избегавали. Неочекивано дође наредба да се спремимо за борбу. Нисмо знали против кога. Али пролазећи кроз нашу колону, заједно с поручником Радованом Пјешчићем, угледасмо, свима no злу познатог, Бошка Аграма, са још двојицом из братства Дрљевића.
Ha наш позив да одмах положе оружје Дрљевићи су послушали. За њима je и Аграм бацио пред наше ноге своју машинку и пуни револвер. Имао их je два. И када смо хтели да оружје узмемо, Аграм je почео да пуца на нас, позивајући и своју групицу да се брани. Један од Дрљевића зграбио je своју одложену машинку и отворио ватру. Поред нас je рањен пао један од наших војника из Санџака.
Аграм и његови пратиоци ту су заглавили. Пуцњава привуче и усташе који почеше да прете јер смо побили “три њихова најбоља војника”. Устремисмо се на њих, али даље последице прекиде долазак неког усташког пуковника. Име му je било Петровић. Усташама je објаснио да су то Црногорци, који су расветлили неки стари обрачун, те да се то њих не тиче.
Тек после овог догађаја повели су се разговори ко je од нас Аграму пресудио. To je могла бити свака наша пушка. Али су се у тој улози највише помињала два младића из Васојевића: Лека Шошкић и Драго Ђукић. Усташи су престали да прете, a ми да држимо пушке на “готовс” , те смо долином Драве наставили свој пут у беспуће. Испред самог моста сељаци су нас обавестили да je мост миниран и Енглези иза њега. Кад смо на ту страну погледали, видели смо Енглезе на самом мосту, спремне да нас дочекају. Знали смо како су хиљаде испред нас дочекали. Зато смо, no наредби мајора Зечевића и капетана Јеловца, скренули с пута, a затим се вратили долином реке.
Пешачили смо целу ноћ. Зора дана 18. маја 1945, затекла нас je код неке велике шуме. Одлучисмо да се одморимо и видимо на коју бисмо страну кренули. Ту смо провели део дан. Пред саму ноћ добили смо и неки чамац којим смо у групицама од пo четворице прелазили реку. Наше пребацивање преко Драве трајало je све до 9 сати изјутра. Тако 19. маја 1945. кренусмо ка Клагенфурту који je лежао испред нас. Кад смо већ били у предграђу, једна чета Енглеза појави се испред нас. Енглези су се понашали као савезници и пријатељи. Тако закључиемо да je било паметно што нисмо кренули преко моста на коме cу чекали усташе. Рекоше нам да се наше једикице налазе ту близу у логору, те нас узаном улицом поведоше у том правцу. Кад су нас довели до једне узане капије објаснише нам да ту оружје морамо предати, али да само официри могу задржати своје пиштоље. He слутећи никакво зло, већ само ратну дисциплину, ми смо оружје мирно положили. A затим, после подне 19. маја, одведоше нас у логоо. Ту смо нашли националне одреде из Словеначке и дкд -;ука збораша. Све cv то били млади људи. Али нама су забранили да се с њима мешамо.
Доведоше нас до једне ливаде на којој су се налазиле две штале. Објаснише нам да се налазимо под ззштитом војске Његовог Величанства Краља Велике Британије, и да се ничега немамо бојати. Обећаше да ће ускоро донети и храну, јер смо били полумртви од глади и изнемоглости. Обећање нису одржали, али су v почетку саме ноћи око нас поређали тенкове. У таквом обручу провели смо дугу ноћ велике неизвесности.
Кад смо их питали зашто су ту тенкови, они нам одговорише: да нас штите од комуниста који нас могу напасти иако смо у њиховим рукама, и у туђој држави. Везу између нас и Енглеза одржавао je млади Никчевић, рођен у Америци, али се пре рата с породицом затекао у Никшићу. Сада се, као отац породице, налази у Детроиту. 'За све време рата припадао je националној војсци Црне Горе и Херцеговине, зувек међу првима, с пушком у руци.
Освануо je и 20. мај 1945. Ми смо увек на истом месту између истих тенкова. Сутрадзн, 21. маја. дошао je кол нас један енглески официр с неколико пратилаца и с нашим тумачем Никчевићем. Тражио je да сви v нарочиту листу упишемо своја имена и чинове у војсци... “јер ћемо no том списку добити и плату”. У даљем разговору, он нас je reumo и храбрио, тражећи само да “списак за плате” мора бити готов до 22. маја 1945.
По држању овог енглеског официра, пo његовим утехама и обећањима, ми смо веровали да смо прешли своје страшне дане, и да ће нам енглеска управа омогућити повратак међу живе и слободне људе. Међу нама je било ке-_ колико официра, професора и студената. Али међу свима не нађе се нико који би изразио и најмању сумњу у часну реч британских официра. Да je на ту идеју ико дошао, ми смо могли логор напустити и докопати се шума и слободе. Преко дана ни тенкови нису на нас обраћали пажњу, већ стајали ту ради ноћи и заштите, више као парадни украс него 'знак неповерења.
Дана 22. маја 1945. дошао je до нас један енглески наредник с неколико војника, тражећи спискове које je собом однео. Већ сутрадан, 23. маја, посетио нас je поново исти енглески официр с нашим тумачем. Саопштили су нам да се не удаљавамо од логора до сутрашњег дана, када he нас спровести у наш национални и сабирни логор који je негде у Италији. Подвукоше да се тамо налазе и све националне јединице из Михаиловићевог покрета, заједно с нашом командом.
Мајор Зечевић, преко тумача Никчевића, питао je енглеског официра да ли можемо бити сигурни да нас какве незнане силе не врате у руке комуниста, којима се живи не желимо предати. Енглески официр, с осмехом на лицу, правећи се и зачуђен таквом питању, одговори да нам “свима даје часну реч британског офидира” да je све v реду и да ми идемо својој команди у Италију, a не у Југославију”.
Tom приликом додао je да he no нас доћи британски камиони и одвести слободи и британској заштити, a не повратку и смрти. Иако су нас такав одговор и таква часна реч, дата у име Велике Бритакије, сасвим умирили, професор Аћим Гргур je, ипак, поновио питање: да ли нас спроводе за Италију или за Југославију? И на ово питање официр Велике Британије даје најчаснију реч и обавезу, коју не даје само у своје име већ и у име своје команде. Сваку његову реч Никчевић брижљиво преводи, a ми гутамо и верујемо. Никчевић je амерички држављанин и игром судбине у животу и слободи. Осталих сведока, сем тројице, нема више у животу.
Спремање за пут и камионе који he ускоро доћи није нам задавало бриге, јер нико више ничега није имао ни на себи, ни при себи, што би тражило који минут времена.
Дана 24. маја 1945. дођоше и камиони за “покрет ка Италији” . Сви су камиони покривени дебелим шаторима. У свима су дуге клупе. Неки су били већи. Ja се сместих у једном од средњих. Било нас je тридесет и шесторица у њему. Цела колона бројала je двадесет и осам камиона. Сви шофери били су у енглеској униформи.
У великој неизвесности куда нас возе, дошли смо до станице Подрозац на Драви. Ту се сви камиони зауставише и нас изведоше. Око нас се већ налази читав обруч енглеских војника. Уведоше нас у логор ограђен бодљикавом жицом. Свуда се виде страже с митраљезима и нека нова накострешена лица, која су зло наговештавала. Питамо један другога шта све то значи али ипак свима још у ушима звоне обећања и “часне речи британских официра”.
У неком страху, помешаном с надом, гледамо пред собом станицу и сточне вагоне, које прикопчавају и спремају за пут, све до четири сата после подне. Нико од нас није дошао на помисао да се такви сточни вагони за нас спремају. Веровали смо да he нам на расположење за пут ка Италији дати вагоне треће или друге класе, a не такве прљаве и замазане вагоне.
Oko станице ширила се нека варошица, али нигде на домаку очију ниједне живе душе сем нас и Енглеза. Око 5 сати после подне, тако сам закључио, иако нико од нас сата није више имао, Енглези отворише капију и наредише да се постројимо у ред, све пo двојица. Кренули смо из логора ка станици, a с нама и “енглеска заштита”, сви пешице.
Довели су нас до самих сточних вагона. Ми смо се опирали, али они су све више притискивали наше редове ка отвореним вратима. У сваки вагон уводили су no шездесет људи. Чим један вагон напуне, они ra закључавају и пуне други. Тек кад смо се нашли иза закључаних врата сточних вагона, почели смо да слутимо најгоре. Све до тада највећи број je могао смрти умаћи.
Кроз решетке малих прозора гледамо около. Из неке велике зграде испада батаљон војника, наоружаних до зуба, сви са петокраком звездом на капама. Знали смо одмах да су то комунистичке крвопије, наши стари познаници. И тек тада било нам je јасно да смо насели часној речи британских официра, датој у име њихове команде и Империје. Кад су скоро у трку дошли до наших вагона, окренули cv цеви најмодернијег аутоматског оружја у наша лица. Ć обе стране воза стајао je војник до војника, цев до цеви a петокрака до петокраке. Енглеза нигде више није било. Вратише се својим камионима, сигурно исто такве мирне савести као да су касапима у руке предали крдо јаради или стадо овнова.
Испред запетих пушчаних цеви и искежених лица сзојих џелата стајали смо скамењени читав сат, без иједног гласа или уздаха. Време je одмицало v тој смртној тишини и забуни све до ноћи. Тада су тек отворили наш вагон и почели да претурају све што би нашли, плашећи се сакривеног оружја. Затим у вагон упаде и сам комесар. Личио je на ретког дивљака. Koca му je била разбарушена и плава, очи зелене и крваве, уши клемпаве a hoc сличан црвеној сурли. Политички комесар упита има ли међу нама официра. Нико му не одговори. Завирује нам у лица уз своју сијалицу и простачки псује сваког пред којим се нађе. Поново_ упита где су официри, a ми смо сви и даље ћутали, као да смо у стене претворени. Он прстом издвоји тројицу. Двојица су, заиста, били официри, али не и трећи. Издвоји и четвртог. Прва двојица били су мајор Видак Зечевић и водник Јован Јововић, a друга двојица два брата Апрцовића, обични борци и војници из мог села.
Сву четворицу собом je одвео, a вагон поново закључао. О судбини ове четворице нећемо ништа више чути. Дати су сигнали за покрет. И воз je највећом брзином јурпо ка станици Радовљици. Ту се воз зауставио. Отворили су прљава врата и наредили нам да излазимо и спустимо се на земљу поред саме композиције. Около нас зачас се створи читав обруч партизана и партизанки, наоружаних до зуба. Сви су псовали у један глас и нашу четничку мајку, и Краља и Дражу. У грубим псовкама утркивали су се и дивљи људи и огавне партизанке. Претили нам најгрознијом смрћу и мукама.
Ha њихове претње и псовке нико није одговарао. Изузетак су чинили само капетан Милутин Јеловац, професор Аћим Гргур и Данило Додер, којима се и није живело више, или простаклуке дивље џунгле нису могли да поднесу.
Читава три сата ту су нас држали, псовали, претресали до голе коже, рекао бих и no стотину пута, тражећи не више оружје, које нису могли наћи већ ствари или сакривено прстење које су сигурно и налазили код ранијих жртава. После мука и понижења уз саму пругу одвели су нас v логор Радовљици, где смо и осванули. Дана 26. маја 1945, око 10 сати изјутра, долази неки Титов генерал са четом војника. Био je искићен орденима од главе до пете. Рекоше нам да je то злогласни Милош Пајковић. Иде од једног до другог питајући за име, чин и место рођења. Међу нама нађе и своја два синовца. С њима поразговара као са својима и позва их да с њим пођу. Они обојица одговорише оштро и одбише позив, jep je њихово место ту, с нама, a не с њим и сличнима.
Титов генерал погледа своје синовце с чуђењем и оде. Није их више узнемиравао, нити ra они помињали. Али на растанку, пред свима нама, скамањеним кандидатима смрти, више пута je поновио: “Сви ћете бити спроведени у своја места. Тамо ће вам се судити, a не овде”. После неколико сати, четири војника донеше цедуљу с именима синоваца. Тражили су да с њима иду. Ови одбише. Онда су их генералови емисари почели да туку, и то крвнички. Тако савладане одвукоше их собом. Нико није знао шта се с њима десило.
У тим жицама остали смо цео дан 26. маја 1945. Ha самој капији стојао je читав ред бербера. Шишали су и бријали све које су им приводили. To су већином биле усташе које смо ту затекли. Пошто би их уредили, некуда би их одводили. Говорили су да их пуштају на слободу. Судећи према свему тако je и било, јер су комунисти бријали и удешавали само оне, које су претходно убројили у своје људе.
Ha нас се нико није освртао више. До бербера никог о д нас нису довели. Ноћу између 26. и 27. маја упаде читав батаљон комуниста у наш логор. Зачас су нас постројили у двојне редове. Рекоше нам да нас одводе на станицу, одакле шаљу сваког у своје родно место. Понављали су да то важи само за Србе, дочим усташе ту остају до даље наредбе. Чак су и претили да ће убити на месту сваког усташу који би се увукао у наше редове.
Кренуше нас из логора, али нас не поведоше ка станици већ ка некој великој згради, касарни или напуштеној школи. Убацише нас међу густе жице, a затим наредише да са себе скидамо свако парче одела, осим доњег веша. Све те дроњке нагомилане у ходнику поново су претресали. Око зграде и поред густе страже стајали су војник до војника, сви с најновијим машинкама. Ватрене цеви које су им Британци у руке утрапили, и то свакако из америчких магацина, стоје пред очима. Из њих вири смрт, али ми je се већ дуго и не плашимо. Само у души ври као у казану. Кад бисмо само могли умрети у борби с тим крвопијама, носећи собом no једнога, како би ближњима било лакше и живети и умирати.
Одводе нас no групама од шездесеторице у једну собу. Уз сваки прозор вире no три цеви и мрачни погледи тројице џелата. Ми сви голи и прибијени један уз другога изгледамо као мишеви. Поред себе видим и Милутина Јеловца, професора Аћима Гргура и поручника Радована Пјешчића. Уз њих je стајао још један професор, чијег се имена не сећам више. Недалеко су били и Данило и Божидар Додер, затим Милисав Пјешчић, Радомир Ђајић, и многи други које сам знао, али сам имена заборавио. Ha вратима се појавише четири старија човека с колутовима жице у рукама. Наредише нам да им направимо места, те ту спустише жицу и почеше да je пред нама секу на кратке делове. Дође и политички комесар с неколико нарочито обучених војника. Поставише нас једног уз другог и почеше да везују челичном жицом двојицу no двојицу. Први je на реду био Радован Пјешчић са братом Милисавом. Жицу иза руку крвнички обмотавају и затежу док не уђе у саму кожу.
Дође ред и на моје руке. Поред мене je био Стево Николић. Mojv леву и његову десну руку почеше да стежу кљештима. Жица je продирала у месо и болови доводили до несвести. Протестовао сам што нас муче. кад je смрт лакша од тога. “Нека ти сада помогну твој Дража и твој Краљ или твој Бог”, драо се џелат. Други су се бунилк и увек чули исте или сличне одговоре._
Био сам у првој групи на путу за стрељање. По једна рука била je у жицама и у крви, a друга слободна. Уз нашу групу од шездесет људи кретало се тачно шездесет комуниста. Машинка свакога од њих била je уперена на понеког од нас. Дође ли до каквог метежа, сваки je имао да убије своју свезану жртву. Изведоше нас из зграде, неком узаном улицом, поред железничке станице. Сви слободну руку држимо у вис. Рекоше нам да he побити све, ако ико покуша да бежи.
Пролазећи кроз варош, тихим гласом упитам мог сапутника Стеву да ли руку oceha. Одговори да je утрнула. Низ моју руку сливала се крв. али je у том напрезању или смртним трзајима пукла танка жица. Стеви кажем да се спремамо за бекство, чим изађемо из градића, и то један на једну a други на другу страну да бисмо се доциије нашли дубоко у шуми. У том часу један младић испред нас од 19 година поче да бежи првом улицом. Његов вучји скок збуни спроводнике, те нису одмах пуцали. Али и они се снађоше и пушке тамо окренуше. У том часу ja сам излетео из строја, али ме плотуни нису пратили, јер су цеви биле окренуте ка младићу или су шаржери били испражњени.
Мислећи на коју страну сада, угледах свога Стеву мртвог на улици. Гађајући њега, можда су заборавили мене. Али после једва сто метара нашао сам се у склопу врелог челика. Пресекоше ми пут. Нигде капије да би ме заштитила или убацила у какво пусто двориште. Улетох у неку башту изнад станиде. Али прескачући бодљикаву жицу једна кугла пролете кроз моју леву ногу. Страх од смрти или љубав за слободу пребацише ме преко жичане ограде. Упадох у неко густо жбуње и ту се дубоко увукох, као зец испред презасићених ловаца.
Гониоци су већ код жиде. Прескочише je и скренуше лево. Њушкајући около изгубише наду да ће ме ту наћи. Вратише се истим путем. Цела колона још je стајала прикована за исто место. Слушам и разговоре гонилаца. Један рече да ме смрт неће. A други додаде да ne ме већ стићи. Ja сам једва дисао, док колона не крену даље од мене. Пратих je из шуме. Прсфе станицу и окрену ка мосту на Сави. Колона застаде на самом "мосту. Страшна пуцњава одјекну до неба. Кроз њу продираше јауци мученика на умору. He видех ништа више, али чух све. И онда се све erama, као да црна земља прогута и људе и џелате, и самртничке вапаје и комунистичке плотуне. Кад сам дошао себи, видех у близини двојицу са запетим машинкама како нешто њуше или траже около. Ja се још дубље увукох у свој густи грмен, увек на коленима и лактовима. Леву norv нисам ocehao. Пузећи као дете, које се још није опрло на наге, дођох до неке стене изнад станице, око које се обвијала густа ло-_ за. Ту се увукох, јер сам из тог склоништа видео Саву и све прилазе ка мом заклону. Ту сам остао цео дан 27. маја 1945. Тек сутрадан, при самом свитању новог дана, видех нову групу људи на мосту. Видех како их кундацима пребијају, a затим све стрељају и ту остављају. Да ли ће их доцније у воду бацити, закопати или спалити нисам могао да видим, ни дознам.
Тек кад je пала друга мрачна и тешка ноћ између 27. и 28. маја 1945. ja сам се извукао из свог заклона, клизећи право ка станици, јер другог пута није било. Био сам бос у поцепаном вешу. Скинуо сам кошуљу и завио рањену и утрнулу ногу. Нисам ocehao никакве болове. Вратила се и нада да нога није изгубљена. Под заштитом ноћи прешао сам пругу, увек пузећи. Докопао сам се неке велике шуме и тада осетио живот у себи и Бога над собом. Почео сам да се крстим у глувој ноћи и непрегледној самоћи. Осетио сам и неку тајанствену руку која ме полако подизала с влажне земље. Нашао сам и два букова штапа, које сам претворио у штаке. Уз утрнулу ногу струји крв и с њом нова воља и снага.
‘Тосподе Боже, Ти, који све видиш и све исправљаш, изведи ме из овог пакла, да опет дођем међу људе, у твоје несрећно стадо... како бих им рекао све што сам видео и преживео”. Разговор с Богом уливао ми je нову веру у васкрс из мртвих. Молим Га да помогне и мојој несрећној браћи ако je ико од њих смрт преварио и шуме се докопао. Преклињем Га да ме упути ка неком од својих ближњих несрећника, како би један уз другог смрт лакше победили, или се лакше растали с овим грешним светом и нечовечним веком.
Целе ноћи, држећи се увек густе шуме и тока реке Саве, прешао сам на буковим штакама око два километра. Чим зора пукне, ja се опет увлачим у неку стену или склониште. Буково лишће и трава, звана љутика, били су моја храна. Од Радовљице до Аустрије има тачно 36 километара. Мени je требало 13 ноћи да дођем до границе. Прешао сам je 11. јуна 1945. и то други пут, прво с целом својом групом, a сада сам, сам у свету без своје браће, без иког свог. Ha аустријском подручју наишао сам на башту с луком и кромпирима. To су биле деликатесе каквих дуго нисам окусио. Кромпир сам из земље вадио и гутао. Али после спопаде жеђ, страховита жеђ, коју није лако утолити.
Спустио сам се у једно мање село. Около није било ни Енглеза ни петокраких звезда на крокодилским главама. Ушао сам у прву кућу. Стара жена препаде се од људске утваре, као што се и ja препадох од ње, јер сам био ro, голцат, без ичега на себи. И поцепана кошуља и остало рубље били су на рањеној нози. Нити je она знала српски или словеначки нити ja немачки. Стајали смо неми, док ми није показала столицу да бих ceo и одморио завијену ногу. Рукама сам joj давао знаке да сам гладан. Она ми из неког сандука донесе кошуљу и неке старе панталоне. Сакрио сам голотињу и стид и заборавио на глад. Изгубих се из куће ка дворишту. У страху да ме не преда Енглезима пратио сам je очима. Нешто je разговарала с неком другом женом. Заједно се вратише. Она сусетка назва ми Бога на чистом српском језику.
Почели смо да разговарамо. Објасних joj ко сам и како сам доспео до њихове куће. Рече ми да je из Ниша. Била je удата за Аустријанца кога су одвели на Стаљинград где je и погинуо. Донеше ми шољу млека и повеће парче хлеба. Све то поједох за два секунда, јер сем горског биља ништа нисам ни видео ни jeo t o k o m читавих шеснаест дана. Она оде у своју кућу и донесе још хлеба и млека.
Сам Бог ме до ше довео. Кад ме братски нахранила рече ми да изнад њихових кућа има више наше браће која се крију од вероломних Енглеза. Плашећи се да то могу бити маскирани комунисти, она ме разувери, јер се радило о четницима из Словеначке. Одвела ме до њих. Били су то официри, већином мајори и капетани с једним санитетским службеником. Кад су чули шта Енглези раде с нама, побегли су из Клагенфурта и ту чекали неки излаз. Примили су ме као свог брата, чим сам им испричао шта се све десило с мојом браћом из Црне Горе и Хердеговине. Санитетски официр лечио je моју ногу и излечио. Спустили смо се у село и ту код сељака остали једанаест дана. Помагали смо понешто у пољу и баштама.
Тих дана дошло je до избацивања дивље Титове војске из целе Аустрије. To су, како нам рекоше, Американци тражили. Енглези су се радовали јер je и њима лакнуло на души, уколико своје душе нису погубили предајући нас у комунистичке злочиначке руке. После протеривања црвених дивљака нису нашу браћу више вијали и комунистима предавали већ окупљали у своје логоре. Тако смо и ми дошли до Клагенфурта и без страха no други пут ушли у све до тада стравични енглески логор.
Ja сам посртао при сваком сусрету с униформама Велике Британије које до скора нису знале ни за Бога, ни за часну реч, ни за хришћанску милост, ни за савезничку верност. Без њиховог срамног вероломства сва моја побијена браћа била би у животу. Они су и мене убили, иако сам још жив, благодарећи надземаљском чуду a не британској правди.
У овом логору нађох неколико својих преживелих рођака, који су на самом стрелишту као и ja смрт преварили или из мртвих устали. Ту су били Тодор Стањевић, млади јунак из Херцеговине, a поред њега и Тодор Милетић и Миливоје Пјешчић. Док Стањевић живи у Гери, Индијана, остала двојица, сви из моје групе и моје крајине, живе негде у Америци. Из логора у Клагенфурту заједно смо премештени у логор Лијенц близу италијанске границе. Доцније су Стањевића и мене пребацили у логор Тревизо ка италијанској територији.
Смрт ме поштедела, иако сам већ био у њеним канџама. Али из моје групе коју су Енглези предали титовцима у Радовљици смрт и надљудске муке прогутале су све моје пријатеље и познанике. Међу стрељанима без сваког суда и пресуде били су: мајор Видак Зечевић, капетан Милутин Јеловац, обојида команданти наше две групе од 200 ратника.
Међу мртвима налазе се и наредник Јован Јововић, професор Аћим Гргур, судија Данило Додер, поручник Радован Пјешчић, затим Божидар Додер, Ратко Јововић, Радомир Ђајић, три брата Апрцовића: Угљеша, Рајко и Вилотије, Симо Милетић, Стево Николић и Милисав Аџић. Међу ове две стотине, поред других стотина из других јединица, познавао сам стотину и педесет, све из моје јединице. Имена се не сећам, јер време и муке бришу сећања. Али ни само време неће никад моНи да избрише злочин над злочинима, за који су подједнако одговорни и енглеска команда и Титови комунисти. Mojе јединице нема више међу живима од 27. маја 1945. Али то je само делић великог јата од 12.000 мученика из националне војске генерала Драже Михаиловића. Словеначки део те некада крилате армије, који je био исте судбине, прелазио je, према описима упућених — 6000 невиних гробова.
                         Неђељко Ј. ТИЈАНИЋ