PREZIVEO

Гласник Српског историјско-културног друштва“Његош » 49 (1982)
 
Б. М. Зечевић, ”Преживео стрељање четника у Кочевљу”*, 62-65.
 
Откривен је један једини бивши Четник који је преживеострељање Четника из Црне Горе концем маја 1945 године уКочевљу, Словенија. Ево како се тај случај догодио. Прича Милан-Мујо Шћепановић, родом из Мртвог Дубоког, Ровца, Црна Гора. Енглези разоружаше и испоручише Четнике Црне Горе и предадоше нас партизанима, било нас је око 12,000 хиљада у логору у Марибору. Све нас раздвојише по срезовима а онда издвојише дјецу испод 18 година и некуд их одведоше. Нас остале нити питају ко смо нити шта смо, како нам је име или занимање, већ нас само скупише у гомиле, а Партизани око нас са машинкама. Почеше да одводе али само ноћу, гомилу за гомилом, прво у касарне а потом некуда даље са камионима да им се сваки траг губио. Коначно дође ред и на срез Колашински; Морачани, Ровчани, Липовци, Пољани,један дио Четника са Матешева и околине, остали из Речинакод Колашина, укупно око двије хиљаде људи, може се рећидесеткована Колашинска бригада са цијелијем команднимособљем. Када нашу групу одвојише за стријељање,Партизани што нас спроводе, сви бијаху комесари чета ибатаљона, међу њима није било обичних војника. Уведошенас у касарне и повезаше са дебелим конопом, руке иза леђа aонда нас потоварише у америчке војне камионе и касно у ноћкренусмо на наше задње па и вјечно путовање. Камионипокривени церадама џипови са војницима и митраљезимапрате камионе, али како смо сви везани по четворица у реду,не би ни могли побјећи сви и да нас пусте да то урадимо. Доккамиони возе, разговарамо и сви се сложисмо да је ово крај.
 
* Писац назива место Кочевље, Словенци га називају Кочевје. Редакциони одбор Гласника пустио је у штампу овај допис без икаквих измена било стила или језика, онако како је написан„народним језиком ». Намера је била, да се сачува оргиналност дописа једног обичног човека из народа, у овом трагичном доживљају и сведочењу.Ур_
 
Жао нам је да нам се неће знати ни гроба ни мрамора, да неће нико у Црној Гори дознати како смо мучки и на џелатскиначин, невини, поубијани, само да обичне погани , разбијачи и разбојници дођу на власт, да несметано гуле народ и пљачкају државну имовину. Након неколико сати вожње стигосмо на стрелиште, камиони успорише, чујемо митраљеску паљбу, кратки рафали бију, неко од наших рече, убијају митраљезима а не маљевима као што су убијали у Пасје Гробље. Опет од наших додаде, имају сада на претек муниције, заиста су им доста дали Американци и Енглези да побиједе и да дођу на власт противу воље народа.
Скидоше нас са камиона, по десет партизана са стране,приводе нас по четири према јами. Коначно ево и смрт предочима, јама дубока и пуна мрака а не види се ништа и ако сутри рефлектора упрли на нас јако свијетло. Питам се, ко су ови Партизани, псују нас и гурају групу испред мене да трче према јами.
„Ајде Ефендија ајде“, рече један партизан, по ријечима инагласку закључујем да је Муслиман из Босне, вјероватнобивши Усташа, па сад прави нови гријех или обавља својстари посао. Са друге стране чујем како један псује „Нона иБабо“, закључих да је Арнаутин. Испод Тита и Моше обављају Усташки посао Муслимани и Арнаути, наши стари крвници сад су на успону под окриљем Анти-Христа нови злочин да остваре. Наша четворка стиже на ивицу јаме и митраљез опали, падосмо у јаму, остали ме повукоше. Жив сам, Бог није дао да ме зрно погоди. Испод нас велика хрпа лешева и сви се њишу, подигла их велика крв.
Крв тешко заудара али шта могу, чекам шта he даље бити.Падају у јаму други па трећи, све група за групом а ја се једваодвезах и отргох од моја три мртва друга, јама се све вишепуни, при крају у сјенци чекам своју судбину. Јама се напуниготово до врха када побише задњу групу. Тада угасишерефлекторе, окренуше камионе и пођоше за друге, а ја полакоизбауљај из јаме и као рањена звијер свезаних руку иза леђа,стадох бјежати, бјежати некуда али не знам куда бјежим и гдесе налазим, само бјежим, бјежим, да сам даље од злочина и одсмрти. Коначно дође и зора, налазим се у густој шуми, алигде, то је сада велико питање. Када чујем опет митраљезе, алидоста далеко од мене. Убијају сада Васојевиће, они су осталииза мене у логор. Дошао је и њихов ред, па ће ондаБјелопољце и Зећане, ускоро и Дробњаке, и тако редом док непобију све Четнике из Црне Горе. Поштења и памети немају,од Бога се не боје, Сатана је њихово надахнуће а нама свима урају са жицама пакао пред очима. Када митраљези почеше да пуцају ја крени опет да бјежим, кад чујем сјекиру где бије,полако приђи, кад видим човјек сијече једно дрво, малопостари човјек, посјече дрво и поче да га креше, те ја муприђи полако, па да га не препаднем рекох: Помози Бог брате. Ови човјек скочи један метар упријеко са оном сјекиром, папоче нешто нервозно да говори, да виче и са великим страхомда гледа у мене. Ја му манух главом као да му се клањам парекох. Ја сам четник из Црне Горе, побјегао сам са стрељања,ако знаш за Бога и за правду помози ми брате, спаси миживот. Тада закључих да је овај човјек Словенац и да неразумије шта говорим, ако зна српски није хтео да једну ријечрече српски, али као да разумије шта ја говорим. Тада овичовјек опет поче да нешто прича и између свега тога разумиосам ријеч Кочевље, да се то мјесто зове Кочевље гдеПартизани стријељају Четнике. Ја се поново окрени премаовоме човјеку и рекох, молим те као брата и као Хришћанина, смилуј се данас на мене и одријеши ми руке. Тада Словенацокрену се и разгледа по шуми и иза тога узе сјекиру и показами да дођем до пања, онда ми покаже да се окренем како бисјекиром расјекао коноп. Помислих сада ме може лако убитиовом сјекиром, али опет рекох, Бог је велики, неће ондозволити када сам већ изашао из оне јаме, да ме сада убијеови човјек. Словенац тада расјече коноп и пусти моје рукетада ми показа да сједнем што ја и урадих. Словенац тадаизвади из свог торбака комад хлеба и комад сланине и ондами даде мали ножић да могу резати хлеб и сланину. Ја какосам био необично гладан, јер у логору за седам дана само смојели супу једном на дан, ту се добро понаједем, иза тогаСловенац показа руком и рече ми тамо је Италија. Ја хтедохда се пољубим са њим али се он мало одмаче и само мипружи руку. Рекох му, хвала ти брате, веруј ми, ја бих тебеспасао у оваквој ситуацији. Такоја кренух даље прича Милан, за једно пола сата пута. Коначно избих на један великиаутомобилски пут, те ја се упутих даље, напријед рекох одсада ме Бог води, па нека буде како буде. У томе изби великаколона партизана, сви обучени у енглеске униформе, доброисхрањени, женске другарице нарочито, ја оним првиманазвах добар дан, они мени одвратише: „Смрт Фашизму“, када након тога један партизан искочи из колоне и завика: „Одакле ти Милане ако Бога знаш“. Ја препознадох да је тоЛацо Јовановић, мој школски друг из Колашина. Лацо, рекохму, рат се завршио па ја ево кренуо кући. „На зли путМилане“, он ће мени. Дођи на страну у ову шуму,. Лацо меповуче. Он ми тада рече. „Сада he наићи Јанко Тошић,комесар батаљона, ово је Четврта Црногорска, кукала ти мајка. Он зна ко си ти и где си био, он he те одмах убити“. Јасе склоних у ту шуму док бригада прође а Лацо оде сазадњима. Виђох Јанка како се бјеше као Наполеон испрсио накоњу. Добро Бога ми за Јанка, од месара комесар, добро сеизборио а доста их је и оладио заиста. Лацо ме спаси а оладиоби овде и мене. Тако коначно стигнем у Ријеку. Велики град и у њему нормалне прилике, већином говоре талијански. Какосам и ја мало знао талијански за време рата то ми добро дођепа питам, може ли ко помоћи јер идем из заробљеништва изНемачке. Скочише одмах неколицина и одведоше ме у ЦрвениКрст, тамо ме окупаше и дадоше нову робу, додуше цивилну, питају ме где идем, рекох кући, те ме они након недељу данаукрцаше на брод за Боку Которску. Стигосмо коначно у Бокугде Озна тражи путне исправе, ја како нијесам имао никаквихисправа то ме Озна ту ухапси и спроведе за Колашин. Судишеме, где ја признадох да сам био Четник, да сам учесвовао у битци на Лијевчу Пољу и рекох да сам се из тога одвојио и пошао за Ријеку и даље преко Ријеке за Црну Гору. Поредсвега тога иако не дознадоше да сам био у Кочевју и побјегаоса стрељања, осудише ме на пет година робије са принуднимрадом што сам све издржао. Сада када сам напуниошесдесету и испричао преживелима Морачанима иРовчанима где им очеви и браћа кости оставише, желим да торечем и осталоме свијету, нека се знаде за злочин Геноцидашто су комунисти починили 1945 године против народа изЦрне Горе. Све испричао мени у повјерењу Милан—МујоШћепановић из Роваца. Ја све вјерно записао и пренео на овестране.
 
Б. М. ЗЕЧЕВИћ
 
 
 

Votre commentaire

Choisissez une méthode de connexion pour poster votre commentaire:

Logo WordPress.com

Vous commentez à l’aide de votre compte WordPress.com. Déconnexion /  Changer )

Image Twitter

Vous commentez à l’aide de votre compte Twitter. Déconnexion /  Changer )

Photo Facebook

Vous commentez à l’aide de votre compte Facebook. Déconnexion /  Changer )

Connexion à %s