BLAJBURG

БЛАЈБУРГ – Смрт ме није хтела

Дана 10. маја 1945, дакле тачно три дана после краја рата, ми смо се срели са “савезничким” британским трупама, код Блајбурга, на самој граници Аустрије. Били смо људски костури, који су се још кретали. Пуних шест месеци пробијамо се кроз крвничке редове, од границе Албаније, до границе Аустрије, голи, боси, гладни и жедни, увек из борбе у борбу, и још праћени страшилом тифуса. Из мртвих смо васкрсли, кад смо угледали своје савезнике. Али, а в а ј. . . разочарење je дошло при првом сусрету. Наши савезници поступају с нама као с непријатељима. Прва њихова наредба гласила je: положите оружје или примите борбу. Кад су им наши официри, сведени на свега неколицину, објаснили ко смо, они су нам рекли: “Рат je завршен и оружје вам не треба више”. Наша објашњења да су нашу земљу отели комунисти, и да се ми живи не враћамо на милост и немилост тих нових џелата, савезници нису схватили. За њих смо ми били непријатељи, a комунисти — њихова браћа no оружју. Зато смо одбили полагање оружја, no цену својих живота. Таква одлучност наметнула им je нову тактику. Обећаше да ће “доћи у везу” с маршалом Александром, као командантом Балкана, и од њега тражити даља упутства. Нисмо слутили да се може радити о обмани или превари, јер нисмо могли веровати, да би наши савезници и за то били способни, ne за свој, већ за комунистички рачун. После неког размака саопштили су нам да je генерал Александар наредио образовање једне “троимене комисије”, која би испитала наше “кривице”, пронашла ратие злочинце, ако их има, a све остале пустила на слободу, да би се могли вратити својим кућама. Настрадати не може нико ко je невин, јер за то нам гарантује Велика Британија, која зна само за правду. Комисија he бити састављена од Американаца, Енглеза и Руса, a заседаће у Марибору. Ради тога ми ћемо се пре свега мало одморити, a затим ће нас они спровести у Марибор. Ту су нам показали и места где да се сместимо преко ноћи. A сутрадан he нас кренути ка Марибору, под својим стражама и гаранцијама, у које поверовасмо на нашу велику несрећу. Јер место да нас у Марибору предаду “троименој комисији”, они нас једноставно изручише у крваве руке комуниста. Te исте ноћи међу нас дође један партизански официр у пратњи неког “Енглеза”, који je личио на официра. У свом кратком говору комуниста нам рече: “Хвала Богу кад je дошао дан да више не убијамо један другога. Сад je мир ту и ми ћемо сви својим кућама. Ha жалост, ми се нисмо ни борили за своје интересе, већ за интересе туђинаца, који нас сада и не познају више”. Неко од наших упита нешто како би дознао куда ћемо из Марибора. И беседник настави хладно и самопоуздано: “Како су вам рекли и Енглези, у Марибору ћемо проћи кроз неку савезничку комисију. Они се интересују само за ратне злочинце, a имена већ имају. To су за вас само формалности, после којих he свако својој кући. Заиста je и време да се помиримо, смиримо и одморимо. Поред вас he бити једна добра чета људи, која he се старати да вам се какво зло не деси. Ja ћу их одабрати. To he бити једна мирна војвођанска чета, све добри и честити људи, који he с вама лепо и братски поступати. После ових благих речи комунистички мајор се опрости с нама, a с њим и онај “Енглез”, који није уста отварао. Тако нам je ускоро било јасно, да je то неки печен комуниста, обучен у енглеску униформу. Али речи овог комунисте биле су необичне, и речене без икаквог разлога да посумњамо у њихову искреност. Помислили смо, да су се и њихове звери промениле под контролом западних хришћана. Неко чак и рече како ни ђаво није толико црн, колико се мисли. Камо среће, кажу други, да смо се и раније с њима овако разговарали, и нашли начина за заједничку одбрану, место међусобног клања. Ове наше богоугодне разговоре изгубљених људи и мртвих нада прекиде мајор Радојица Рончевић, обраћајући се онима који у комунистима не виде више обичне људске бештије: “Ево, браћо, сви видите да ja више не личим на човека, већ на још живи леш, наказу или скелет. Многи од вас знају ко ме овако удесио и осакатио. Али чујте ме сада ви, који то не знате. Неко од вас зажали зашто се на време нисмо с њима споразумели. Нема споразума с комунистичким зверима. Видите ли ове наказне ране no мом лицу и телу. Све ми их je задао рођени б р а т… комуниста, кад ме претпрошле године нашао рањенога и изнемоглога на планини Јаворку, изнад Никшића. Место да ме као брат, од истог оца и од исте мајке, рођени брат, подигне и превије, јер сам био беспомоћан, он вади свој револвер и све метке сасипа у моје лице и моје тело. Комунистичка мржња изобличи човека. Какав je мој брат, такви су сви они, којк су прошли и кроз најмању комунистичку школу класне и националне мржње. Ко се с таквим људима може споразумети и на њихову реч ослонити, ако није памет изгубио?” Сутрадан рано дође код нас једна њихова чета. Половина je говорила само мађарски. Међу нама je било исељеника из Војводине, који су се с њима могли и објаснити. To су били обични, мобилисани сељаци. Али њу одмах замени чета пролетера, од злог оца и од гope мајке. Нисмо знали ни ко су, ни одакле су те људске наказе. Од Дравограда до Марибора спроводили су нас три пуна дана, без застоја и икакве хране. Псовали су нас најгорим именима и претили да ће нас све ускоро као псе побити. Наређивали су нам да трчимо, и ко би се зауставио, окренуо, нешто питао, или уморан пао, убијали су ra на месту. Улазећи у Марибор жене и деда износили су воду, a понеко и парче хлеба. Воду су комунистички јунаци просипали, храну одузимали, a милостиве ударали кундацима од пушака, и то савезничких. У Марибору смо се нашли у неком логору, опасаном бодљикавом жицом, под јаким стражама. Лoгop je за исте сврхе подигнут од нациста и све до тада служио њиховим џелатима, да би сада прешао у још крвавије руке. Ha уласку у тај логор издвојили су избеглице: жене, старце и децу до 18 година, уколико су преживели голготу до те тачке. Нико није знао куд их одведоше. Многи младићи нису хтели да се одвајају од својих родитеља, браће или рођака. Оставили су их с њима, да би ускоро с њима и поделили тешку судбину. Тражли су спискове свих нас, с ознакама имена, места рођења, четничке јединице, и времена одкада смо у националном покрету. Објашњавали су да им све то треба, како би нас no групама, и уз своју пратњу, враћали сваког у свој срез. И идућег дана, после предаје спискова, отпочело je групно упућивање у “свој крај, својим кућама”. Теретни аутомобили долазили су до саме капије, и примали групе једну за другом, na се одатле кретали ка железничкој станици. Нико није био сигуран куда нас одводе. Али су нам неки између нас, који су у Марибору пре рата службовали, говорили да се железничка станица заиста налази у том правцу, у коме су се кола кретала. Превожење почиње тачно у осам сати изјутра, a завршава се у пет сати у вече. Тако и правац кретања и време превожења, отклањају сваку сумљу у комунистичке приче о повратку “својим кућама” .

Следећег дна уведена je нова тактика. Нису нас одводили камионима, већ преводили пешке у бившу касарну Артиљеријског пука. Чак су нам и објаснили да се тамо праве нека саслушања, која се с нама спроводе у срез, и тамо опет обављају и проверавају да ли се оба исказа слажу илн не. Јер ако се не сложе то значи да се нешто крије или неверно излаже. Људи на умору верују све само да се не би суочили са смрћу, и то под таквим приликама.

Tу у касарни комунисти су стално шетали између наших редова и тражили прилике за разговоре. Неки су тражили и своје познате. Неки су нашли и своје рођаке. Али никад ниједан комуниста није ником одао— да нас место нашим кућама, одводе на стрељање, без сваког суда или саслушања. Ту су се срели и два предратна познаника. Један je био свештеник Костић из Озринића и наших редова. A други je био неки жандармеријски наредник, који je пре рата служио у станици “Озринић » и лепу Костићеву кћерку тражио за жену. Није je добио, али je ипак бивши наредник, a сад већ велика комунистичка зверка, Костићу пришао и оба се пријатељски питали за јуначко здравље. “Шта се ово с нама дешава, и да ли he нас поубијати”, питао je свештеник новопеченог комунца. “Боже сачувај, никоме ни длака с главе неће фалити… то ти ja гарантујем”, одговорио je наредник — комуниста.

T om приликом наредник рече свештенику и ово: “Ових дана идем у Никшић, na ако имаш какву поруку, или што од ствари за породицу, дај ми слободно, и ja ћу све поштено извршити”, Костићу je та услужност била сумњива, те je упитао: “Зашто би ти ствари носио и кад бих их имао, кад и ми крећемо право кући, ако нас не варате?” Али и наредник je био нешто друкчији, откако je у комунистичкој школи, те je додао: “To je више него сигурно да и ви идете, али ja то рекох за случај да кренем и тамо дођем пре вас”. Посете комуниста, сличне овој, биле су честе, али с више опрезности од ове, када je свештенику Костићу већ све постало јасно. Нико од њих није тражио познанике или пријатеље, већ прилику да нас увери како je “све у реду”, и како за нас “нема више никакве опасности” . Неки су чак и подвлачили како смо срећни, јер ћемо ускоро бити код својих, дочим они морају да се и даље потуцају за Немцима и усташама. Неки су својим породицама слали и поздраве и поруке. Кратко, таквим маневрима они убедише већину међу нама, да нас спроводе нашим » кућама, како су нам Енглези и обећали, кад cv нас разуоружали.

У тој дискусији шта се све с нама може збити, јер друге приче нисмо ни имали, професор теологије Иринеј Крстић из Никшића овако нас je тешио: “Свима гарантујем да ником ни длака с главе неће нестати, ако само међу овим зидинама не. помремо од глади, јер ни они сами немају шта да једу. Разговарао сам с њиховим старешинаЈма, који су ми рекли да je било што je било и да сс никакво зло не може више десити никоме од нас”.

У ова објашњења умеша се и Лука Јоковић, сељак из близине Никшића, рођени брат капетана Димитрија Локовића. Његове су речи биле: “Немојмо се несрећна браћо, чудити што смо пропали, верујући оваквим просветитељима.

Рођеним очима види и већ oceha нож под грлом, a нама гарантује да се ничега не смемо бојати, јер се никакво зло’ не може више десити. To cv му “у поверењу рекли комунисти”. И ко je тај који комунистима неће веровати?” Јоковић je све ово рекао у чуђењу, иронији, повишеним гласом.

Тако нас комунисти, који су се умешали у наше редове, чуше и преплашише се да даља дискусија може донети нашу побуну. Ту би им џелатски посао теже пао, јер још нисмо били повезани у жице с рукама на леђима. Зато нам забранише даље окупљање, групице и разговоре.

У тој касарни остали смо више дана, и то без икакве хране. Стално су нас тешили да се храна већ налази на путу и да се још мало стрпимо, јер скоро све иде онима који су већ у возу на повратку “својим кућама”. Једног јутра прозваше и нас из никшићког среза за — пут. Прозивали су нас поименично, према истим списковима, који смо им сами предали. Кад нас има стотина на броју, онда се прекида даље прозивање док нас одведу, и наставља чим нас — одстране.

После прозивања сваке стотине капија се затвара за кратко време. С нама су прозвали Павла Контића, председника општине из Страшевине код Никшића, заједно са своја два сина. Трећи син или синовац остаде за следећу групу. Тада их Павле замоли да уведу и његовог трећег сина, односно синовца, како се не би раздвајали на дугом путу, јер je он болестан, a браћа су увек заједно. Џелати ту молбу примише једнодушно. Прозваше и синовца, те сви заједно пођоше “својој кући,” сада већ — својој вечној кући.

До Артиљеријске касарне спроводили су нас Арнаути. Ту су са нас скидали све сем доњег веша. Затим су нас везивали јаком телефонском жицом, тројицу заједно, и то сви с рукама завезаним иза леђа. Да би им посао био сигурнији везивали су нас и преко мишића. Њихове старешине надгледали су посао и наређивале да нас чврсто вежу, како им нико не би могао умаћи. Свештеник Стојан Костић из Озринића, о коме je већ било речи, имао je на глави шајкачу, a на шајкачи мали позлаћени крст, иако je и он као и сви ми био само у доњем вешу. Један комуниста упита ra чему служи тај крст, a свештеник одговори да je то његов свештенички знак. Значи ти си свештеник, пита комуниста, a Костић потврђује, да je то био до данашњег дана.

Досле тог увода комуниста позва неку своју другарицу вичући кроз ходник: “Милева… Милева!” И Милева дотрча из неке споредне собе, у мушком оделу, с пиштољем о бедрима. “Ово je попа”, рече друг другарици. A ова женска горопад, приђе голом свештенику корак ближе, подбочи се с обе руке и поче да ra изазивачки обилази и загледа са свих страна, као да je у зоолошкој башти и посматра неку непознату животињу. И када ra тако тријумфално обиђе неколико пута, тада ra упита: “Јеси ли ти заиста попа, или нас лажеш” . “Био еам до сада”, каже несрећни свештеник, још несвестан шта се с њим дешава. “Па бићеш ти и од сада” , каже му жентурача, вукући ra кроз ходник ка истој соби из које je изашла као хурија. Нико не зна шта je даље било с нашим несрећним сабратом и оцем, јер ra нико никад више није видео.

Кад су почели да везују no тројицу било нам je јасно да je ту крај. Браћа, родитељи, синови, кумови, другови, пријатељи, рођаци сви су тражили да их заједно вежу, како би брат на брата главу наслонио да би лакше могао умрети. Нисам имао никог од својих ближњих. Али два брата из мог племена, Мирко и Милутин Перуновић, нађоше се поред мене да би нас заједно везали, те да заједнички смрти погледамо у очи. Да би ми као старијем указали част ставише ме између њих двојице.

Поред нас je као сирак тужни без игде икога стајао негда велики и познати јунак капетан Павле Вукићевић. Приђоше му два младића, које нисам познавао, и један од њих рече: “Дошло je време, капетане, да те верно испратимо и до вечне куће, кад смо те и до сада верно пратили и с тобом делили добро и зло” . Неки од џелата чу реч “капетан” и упита: “Ко je тај?:’ Нико се није јавио. Тада та бесна горопад поче да удара свакога на ког наиђе, иако смо сви били завезани. Усудих се да кажем: “Нема овде капетана. To je у Црној Гори обичај.,. да тако зову старије људе. Међу свима ja сам најстарији, a то и сами видите на мом лицу. Зато ме тако и зову, иако ja нисам никакав капетан”. Moja сталожена изјава умири га, те поче да и даље пита: “Кад ниси капетан… шта си?” Ja још мирније и резигнираније одговорих: “Човек… ето човек и ништа више”. Он не мирује, већ тек сад наваљује: “Видим да си човек… помињући ми два-три пута и сироту мајку… него шта си пре рата био у Југославији?” “Чиновник” скраћујем причу. “A колико година,” пита он и даље. “Па тако… око петнаест година”, кажем тихо. Зap петнаест година служио Југослави ју… и онда пошао да служиш и пратиш Немце… срам те било”. “Нисам ja Немце никада служио ни пратио, већ ишао својим путем за својом идејом”, браним се некако. “Онда си ишао да се сретнеш и изгрлиш с Енглезима, жалосна ти мајка. Зар не видиш да су вас све они издали, и на кланицу послали”.

Окрену ми леђа и настави надзиравање везивања других тројки, које су испред њега дефиловале. Кад су нас све повезали, иза његове контроле дошла je још јача. И кад су били сигурни у солидност свог џелатског посла, онда су нам наредили да певамо. Приметише да један младић није ни уста отварао, те му наредише: “Певај”. Он je одбио. To je џелате разбеснило, те cv почели да ra немилосрдно ударају, и no лицу и no зубима. Крв je лила, они све теже’ ударали, али се његов глас није чуо.

Његова крв разливала се no свима нама. Замолио сам ra да пева, како не би ту погинуо. “Па шта могу да пјевам, за име Божје”, брани се млади јунак. Комунци се сада слетеше око њега: “Певај ону: О четници, о изроди, зар се тако борба води”. Сав огрезао у крви, он се на њих свезан устреми речима: “To од мене нећете чути” . Kao бесни пси на њега навалише још јаче, не дајући му да умре без понижења. Док je посртао под ударцима, нем као стена, дође камион да нас товари. У теретна кола, са 42 свезана четника, уђе и он. Увођени смо no шесторица у сваком реду, тако да смо једни другима седели на коленима. У првом реду до шоферске кабине седели су њих шесторица. Ha коленима овог првог реда седео je други ред, у ком сам и ja био. У реду иза мене био je и овај крвави младић. Спроводила су нас четири стражара Арнаутина. Један од њих седео je поред шофера, a тројица осталих позади, на крају камиона. Камион je изашао из града; и упутио се у правцу планине Похорја. Било нам je јасно да he нас тамо и оставити.

Теретна кола с кандидатима за смрт излазила су из круга касарне. Тада ми мој кум Милутин Перуновић рече — да он може да се одреши. Осетих како већ летим изнад планине, те му тихо рекох да пожури, јер нас они могу стрељати на било ком месту уз планину. Кад je своје руке ослободио онда. поче да дреши и моје. Био ми je с десне стране. С ослобођеним рукама прешао сам на посао да од жица ослобађам његовог брата. За то време он je ослободио најближега са своје десне стране. Овај четврти ослободио je још двојицу. Тако je цео наш ред од шест људи имао већ ослобођене руке.

За све то време у камиону je владала страховита паника, не толико због страха од очигледне смрти, колико због неиздржљивих болова у рукама. Жица се дубоко зарила у месо, те су већина нас урлала као рањене звери. To, и збијеност редова, седећи на коленима других, олакшали су нам посао, и са нас скренули погледе осталих, јер се свако био забавио својим големим јадом, боловима и судбином. Док ме Милутин полако ослобађао од завезане жице, онај на чијим сам коленима седео почео je да му зубима помаже и дреши жицу између мојих руку и руку мог левог кума Мирка Перуновића. Изненађен овим куражним гестом окренуо сам се, као да се превијам од болова, који заиста нису били мали, и видео ко je тај незнани брат у невољи. To бејаше исти онај младић, који je no цену свих мука одбио да пева. Крв му je текла из носа и устију, али он je свој братски посао довршио, иако je цео мој рукав од кошуље био у његовој крви. “Ако се извучеш из жида помози и нама осталима”, једва се чуло између његових негда белих и лепих зуба. У тихом тону, уз дреку и симулирање, питам ra ко je и одакле je. “Ja сам Мирко Тадић из Горњег поља, код Никшића”, рече ми ово дете од челика. Могло му je бити двадесет година, можда и која мање. Био je средњега раста. Науснице су лепо и бледо лице тек тада гариле. Ако име нисам сасвим тачно упамтио, нека ми опрости његова мученичка душа. Дадох му знак да лицем приђе ближе, како бих ra пољубио на нашем вечном растанку. Његове руке биле су иза његових леђа. Тако до њих нисам могао доћи, a да нас не виде крвожедни стражари. “Одреши ме . . . и нас двојица ћемо напасти стражаре и ослободити остале или погинути”, мрмори његов глас из поломљених зуба и крвавих уста. Три стражара позади, јер je четврти поред шофера, наслоњени о зид каросерије прате наше покрете, и уживају у нашем превијању од болова. Руке су свима биле модре, a некима je већ и лице поцрнело. Неколицина не дају никаквог знака живота. Нас шесторица одрешених и новом вером озарених били смо мирнији. Али смо и ми запомагали и радили исто што и наши беспомоћни и оковани сапутници, како би свој план боље маскирали и сигурније успели. Наш тихи разговор чуо je један испред мене, који ми ненадно одбруси: “Доста сте нас лагали пуне четири године дана . . . и већ je тих лагарија премного. Буди спреман да умреш јуначки, кад je дошао суђени д а н . . . Ако ишта даље покушате, ja ћу вас пријавити”. Ова ме претња уплаши, јер су људи свакојаке ћуди. Зато сам му шаптао: “Пре свега, сам видиш да не можемо побећи. A затим свима je јасно да идемо на стрељање. И зар нам није свеједно где ће нас побити: овде или после даљих двеста метара”. Он упорно остаје при своме: “Није истина .. . можда нас неће побити”, хватајући се за неку његову пусту наду, као дављеник за сламку.

Мени се чини да сам овог несрећника раније видео. Али сада je био и ro и костур, у којему још живи само нада. Живио je близу Никшића и био je учитељ. Име му не памтим више. Срећа je што je око нас урлање и запомагање било опште, те стражари нису могли да чују наше разговоре .. . Поред тога, они су наш језик једва и разумели, јер су били албански сељаци и рекао бих дивљаци. У реду испред мене налазио се капетан Павле Вукићевић. Стално се трзао и тражио прилику, да би жице покренуо с руку. To чак није више ни крио од стражара, јер му je било свеједно. Стражари уочише нешто сумњиво у његовим покретима. Подигоше кундаке претећи му ако и даље ишта буде покушао. И Павле се на њихове претње није освртао. Тада су се тешки кундаци сретали на његовим грудима, док je од удараца изгубио свест. Крв je поново узаврела, уколико je још било, у мојим венама. Само тројица од нас шесторице одвезаних били смо у договору, да покушамо бекство. Нисмо имали ни времена ни прилике да би о томе разговарали и с осталом тројицом. Али ми смо им требали дати знак и повући их собом. Кад смо Милутин, младић Мирко, и ja хтели да устанемо и другима помажемо, онај несрећни учитељ позва стражаре и каза им отворено да се спремамо за бекство. Они речи не разумеше, али се одмах нађоше испред нас с бајонетима упереним у наше груди. Један опали своју пушку, да би дао знак шоферу и спроводнику да стану. Камион ипак није стао. Опет je покушао да пуца у ваздух или у нас, то више ни сам не знам, али му се метак заглавио. Узео je на брзину пушку од другог стражара поред себе, који je био мање агресиван. Ja сам својима двојици давао знак да покушамо, али они ми шапће да je боље причекати док камион стане и тада стражаре савладати. Знао сам да ће камион стати у средини неког комунистичког круга, са свима џелатима око нас и њиховим аутоматским савезничким оружјем пред нашим очима. Нису се са мном сложили, a секунди су постајали судбина.

У том нашем муклом препирању, јер што нас je више и успех je вероватнији, наиђосмо на велике гомиле мртвих тела, стрељаних поред самог пута. Наслагали су их једне на другe као цепанице на каквом дрвљанику. Из мртвих тела још je цурила свежа крв. Доцније ћу чути да су са те кланице побегла два млада брата Пејовића, који се данас, опет no обавештењима других, налазе у Канади. Ако je тако мора да су Богу мили, те их je његова милост извела из једног од најстрашнијих и најтужнијих земаљских мучилишта. Овај страшни призор свима следи дах у грудима. Очи се укочише, јер je смрт далеко страшнија него што мислимо, пре него je видимо. He чују се више ни наши гласови, ни наши јауци, ни наши покрети. Скаменише се и наши стражари, иако сличне сцене већ данима гледају и до њих спроводе људске жртве комунистичке бестијалности. Kao и ми гледали су наслагане редове и изгубили сваки контакт с нама, које ће за који минут слагати у људске дрвљанике на исти начин, на који сада и ове слажу.

Нека инстинктивна сила, страх због смрти или гађење због таквог живота, улише ми невиђену снагу. Ухватио сам за гушу средњег стражара. Али он се крвнички бранио. У том самртничком рвању оборио сам ra из камиона, заједно са мном, кад сам на земљу пао. Камион je даље продужио, као да се ништа није десило, или ништа нису схватили. Ja сам скоро онесвешћен лежао на путу, a мој стражар поред мене. To чудно стање, између живота и смрти, трајало je можда једва који секунд. Свест се опет вратила и инстинкт самоодржања дигао ме са земље. Упао сам у густу шуму, коja je пут покривала с обе стране. Moj стражар остао je непомичан на месту, где je пао. Рекао бих да му je при паду кичма преломљена, или да ra je сусрела заслужена награда, јер je у паду био испод мене и први земљу дотакао.

Кад еам само једном ногом био у шуми, чуо сам пуцњаву иза себе. Да ли су то гађали мене, или моје несрећне другове, који су један секунд прекасно покушали да се спасу? Да ли су их побили у1 камиону или на цести, при хватању за гуше или скакању из камиона? To je све остала тајна. У мени je креснула нада да су се можда спасли сва петорица, или бар неки од њих. Богу сам се молио да нам свима буде милостив, иако сам и сам још био далеко од спасења. Бог ми молбу није услишио. Сви су остали ту, на том страшном комунистичком суду, уз британску помоћ и благослов.

Било je то 22. маја 1945, око 4 сата после подне… кад сам се дигао из гроба. Бежећи испред смрти све дубље, у скоро непроходну шуму, стигао ме и мрак. Наишао сам и на неки пут, и тек тада застао не знајући куда. Нека тајна сила враћала ме натраг, ка истом крсту с кога сам побегао. Жарила ме нека подсвесна нада да ћу ипак живе или мртве наћи неког од својих другова с исте Голготе. Лутао сам доста дуго, али то место нисам више нашао, чак ни наде да ћу ra наћи.

Застао сам у средини густе, непознате шуме и према неким небеским знацима пронашао где je Запад. Упутио сам се у том правцу, ка слободном свету, ако ra има више на овој изгубљеној и земаљској кугли. После краћег лутања кроз шуму. осетио сам неки необични и тешки мирис нагорелог меса и памука. Прилазећи ближе некој полу угашеној ватри угледао сам из шуме читаве редове људских лешева. Неки су били напола изгорели, a неки још недирнути, чекајући нов дан и нове ломаче. Преко једне јаруге горела je ватра, и око н>е се кретали људи. Помислио сам да то могу бити комунисти, који на том незнаном и ватреном гробљу, пале своје жртве, и тим сакривају бар један део својих крвавих трагова.

Пуних тринаест дана ja сам лутао кроз ту шуму, не знајући како да се из ње извучем. Често сам наилазио на сличне страховите призоре и испред њих бежао све дубље у азиле скоро непроходне. Хранио сам се биљем, јер другог ту ничега није ни било. Дању сам већином остајао у неки невидљиви заклон, a ноћу тумарао, да бих излаз нашао. Како бих се обрадовао било каквој шумској звери, која би ми својим рапавим језиком лизала ране од жичаних зареза. Страшно су ме и болеле и сврбеле. Али ако у целој шуми није нигде било праве звери, било их je доста из комунистичких зверињака. Више пута сам наилазио на њихове предстраже, можда и заседе. Ha мене су отварали ватру, и врели куршуми пролазили поред главе и стопа. Једне ноћи ухватише ме њихове патроле, a једног дана њихови жбири или помоћници из околних села.

Нико није слутио колико сам вичан да им се истргнем из руку, баш онда кад се томе најмање надају. Тринаесте ноћи, после бекства са страшног суда, препливао сам реку Драву, и после нових лутања ушао у аустријску Корушку.

Кад сам се нашао у Аустрији чинило ми се да сам се родио, иако то није земља, коју je моја нација no добру запамтила. Ту тек дознадох да су дивље комунистичке хорде Јосипа Броза-Тита уочи мог преласка границе напустиле Корушку и вратиле се натраг, преко старе југословенске границе. Сви су с усхићењем причали, a највише наши Словенци, како су их “Енглези отерали из Аустрије”, после много њихових небројених злочина и пустошења. Тако сам поверовао да су ови крволочни дивљаци и својим енглеским савезницима утерали памет у главу.

Beh сутрадан мом разочарању није било краја. Енглези су и даље no Корушкој вијали несрећне четнике као какве звери, и предавали их у руке Титових џелата. Судбина ме нанесе на једног аустријског полицијског чиновника, који je 1916 и 1917. службовао у Никшићу као официр окупаторске Аустро-Угарске. Преко једног Словенца, као тумача, објасних му ко сам и како сам побегао из руку комунистичких џелата. С мог самртничког лица могао je прочитати последњу молбу, коју човек шаље човеку. Наредио je тумачу да изађе, јер ће ме сам он саслушати, без посредништва других, “пошто говори српски”.

Сами смо остали. У очима сам му видео сузе, јер je можда и он од тих истих људских бештија изгубио неког милог и драгог. Мора да je у мојим очима и он прочитао’ неку голему људску тугу, коју све до данас ниједан песник света није својим пером дотакао. С узбуђењем или сажаљењем на мом скоро чистом језику он поче да ми прича: “Познајем Никшић… јер сам за време прошлог рата у њему служио и доста света упознао. Знао сам браћу Катуриће, Каваје и још неколико виђенијих грађана”. Рече ми да се добро сећа и “ондашњих комита Радојице Никчевића, браhe Бошковића, Вучинића и других”.

Чим помену ове наше старе хајдуке, који су окупаторским посадама доста јада задали, na можда и с њим били у неком окршају, почех да се поново ледим. Бришући зној с чела, и плашећи се његове мржње на цео мој никшићки срез из тих наших славнијих дана, ja ra замолих да та стара времена заборавимо, јер ja сам тада био једва дечак и то непознати. Он осети што ме боли, те одмах прекида сваку моју сумњу: “He плашите се свега тога, јер ja сам из тог краја и из додира с тим светом, донео најлепше успомене. Зато ћу вас сада одвести код једне сигурне особе, где ћете у миру живети, понешто помагати, и не бринути за даљу исхрану”.

Сада ми je било све јасније да ме, после толико мука и трагедија, судбина нанела и на човека и на хришћанина. Али остао je још један велик страх: страх од Енглеза, који су сами себе изједначили с комунистима. Наше људе вијали су и no самој Аустрији, предајући их Титовим џелатима за језиве касапнице, дрвљанике од лешева и ломаче, од којих ме спасло неко бескрајно чудо. Он je то све знао и моју жалбу схватио. Обећао ми je да ће ме чувати од сваке куге, na и од Енглеза, јер ће се и сам обавештавати, a каткада доћи и до мене. И то ми рече да he ме обавестити о свакој опасности која би могла доћи са стране тих Черчилових ловаца на људске главе и људске душе, a у случају потребе и преместити негде друго.

Таква доброта дирнула ме до суза, нарочито онда кад сам je упоредио с душама наших енглеских савезника, чији су официри постали најсрамнији агенти комунистичких убица. Што je обећао, он je и урадио. Одвео ме код једне скромне госпође, ту у селу. Имала je једно дете од 4 до 5 година. Рекоше ми да joj je муж погинуо у рату, негде на руском фронту. Moj добротвор разговарао je с њом на немачком, који нисам разумео. Али сам схватио да се ова честита сирота плаши од мене, јер сам тако изгледао да сам се и сам од себе плашио. Зато ми рече да према њој будем пажљив, јер je и она срела у животу доста несрећа и разочарења. Обећа ми да he ме обићи с времена на време и сам се уверити да се постепено враћам из смрти, која ме вијала све до доласка на његов праг.

Често je до мене долазио, a! ова добра душа у селу била све поверљивија, уколико je мој костур нестајао испод враћеног људског лика. Увек je подвлачио да се још не удаљавам од куће, a нарочито да за живу главу не одлазим у место звано Кекинг, где су Енглези похватали многе наше људе. Рече ми да je то прешло у право вијање no околним местима, и да сваког ухваћеног одмах предају комунистима. Покуша ли неко да се спасе, убијају ra на месту. Његова обавештења била су исувише тужна. Али су ме храбрила његова добра дела и брига за моју даљу судбину, коју сада већ с њим дели и ова честита сељачка душа, под чији ме кров сместио.

A сада реч две и о даљим поступцима Енглеза према нашим несрећницима, заборављајући усташе, којих близу Енглеза нигде није ни било, бар у тим данима. Сви они наши четници, који не повероваше Енглезима код Блајбурга, када смо их ту срели, као што поверовасмо многи други, прешли су у Клагенфурт, Аустрија, избегавајући енглеске потере и ловце. Али у Клагенфурту, крећући се у већим групама, без икога свога, који би их поучио или крио, без знања језика, они су на разне начине варани и хватани. Говорили су им да их спроводе за Италију, у састав наше националне војске, “која je за време рата била на Средњем Истоку, a сада je у Италији”.

Лепим причама Енглеза многи су поверовали, и у препуне вагоне ушли с највећим надама, снивајући на крају крајева и своје котве спасења, негде у Италији. Али сви нису били толико поверљиви према савезничким обећањима и причама, јер су и раније с таквим савезницима и њиховом глагољивошћу имали тешких искустава. Међу овима неверницима био je и капетан Душан Милатовић, који he доцније допрети и до Венецуеле и у њој оставити своје кости, изломљене од Енглеза у самом Клагенфурту. Ha том нашем заједничком путу ка Венецуели Милатовић ми je причао: “Ja сам знао да нас варају кад нас уводе у вагоне за Италију, у састав наше националне војске. Пред сузним очима већ сам гледао искежена и животињска лица Титовихх џелата, са свима тортурама и мукама, без којих се у комунистичком зверињаку не може ни умрети. Зато сам искочио из реда и почео да вичем колико ме грло служи: “He верујте им браћо, они нас шаљу на кланицу свог “маршала” Тита”. “Наши живи костури стали су скамењени, a ja ударајући се десном руком у груди, испред енглеске чете викао: “Убијте нас овде, без лагарија и без мучења, овде, ако знате за Бога и Његовог Сина — Спаситеља”. Комунисти поред њих објаснили су им нешто и официри су наредили војницима да спреме пушке на готовс. Како се ми нисмо с места помакли наредили су им да пуцају. Неколико куршума дигло je прашину и испред мојих ногу, како би нас присилили да уђемо у вагоне. Чим пушке запуцаше, ja сам добио нову снагу и даље понављао исте речи, и иста ударавши у груди дижући свој глас, не само против комунистичких џелата већ у против Черчилове војске која им je постала ортак у најсрамнијим злочинима света.

Било им je јасно да ме не могу зауставити. Зато су пуцали у мене и тешко ме ранили. Пао сам на земљу без свести, a до свести дошао у некој болници где су ме сместили.

Остале су утоварили за кланицу. “Кад су видели да сам ране привремено преживео, Енглези су ме пренели у неку другу болницу, у истом Клагенфурту. Ова болница била je под управом Титових џелата, који су се no њој слободно разигравали, иако je то била туђа земља, али британска окупациона зона. Tоком целе недеље дана тражио сам прилику за ново бекство. Како сам био тежак рањеник у мене нису много ни сумњали. И ja сам осме ноћи изашао неопажен и из те последње британско-титовске јазбине.

“Tом истом приликом, пре него су у мене пуцали, a нарочито после тога; многи су ушли у спремљене вагоне, без обзира на сва моја преклињања. Али један младић, рекао бих једва од шеснаест година, искочио je из реда и испред британских пушака побегао узбрдо. To je био наш најмлађи четник, Гојко Контић, који je био из мог племена, a сви смо ra познавали као чудо од младости и одважности. Док je младић све даље, као млади вук, одмицао из загрљаја смрти, уз само брдо, које се простире изнад железничке станице, енглески официр наредио je да ra убију. Пушке су запуцале, али он није падао. Гледао сам како одмиче све даље, a испред себе видео и две митраљетке које ка њему бљују ватру. “Moj поглед пратио ra je до врха саме ивице. Ту je пао, рањен, али сам тада пао и ja. У болници ra нисам видео. Плашим се де се то наше челично момче никад више није са земље подигло. Ако je мој страх оправдан, још једна голема штета, јер такво je поколење за песму створено, ако и песме нису сада на смрт осуђене. “Све остале стотине које нису биле моје судбине или судбине младог Контића, Енглези су убацили у вагоне и послали, не у Италију, већ у Југославију. Све су их у Јасеници предали југословенским комунистима. Ту су, како ми рече један од нових бегунаца и с тог страшног места, многи официри извршили самоубиство бацањем под возове или искакањем из воза, како би избегли мучења од стране комуниста.

“Слична хватања и слични подвизи енглеских ловаца нису тада престали. Настављени су и даље, сваког дана, док су се односи између ортака почели да муте. Ja сам, ево, још жив, али моје ране од “браће” Енглеза нећу преболети” .

Милатовић je, заиста, од тих својих тешких рана из Клагенфурта, више умирао него живео. Заклопио je од њих своје очи у туђој Венецуели, где људи нису културни као у Британији, али имају људску душу, коју британски официри и власти нису имали према нама, несрећним Србима, верним британским савезницима.

Младог Контића, пак спасло je чудо. Пао je на самој ивици брда, и плотуни су преко њега прелетели. Докопао се слободе и како ми други рекоше сада живи као стручни радник у америчком Детроиту.

У истом логору у Марибору, из кога су ме на стрељање повели, било je