ИНФАНТИЛИЗАЦИЈА БЕСМИСЛА©️
”Створили смо цивилизацију у којој се све раније излази из детињства
а све касније достиже доба одраслих”, Клод Леви Штрос

Појава коју уочава и Мишел Онфре, један од водећих француских филозофа, не цитирајући притом Клод Леви Штроса, једна је од основних особина савремене западне цивилизације, по чему се издваја од традиционалних, мање више и од осталих цивилизација нашег доба.
Акценат на адолесценцији, са тенденцијом да она поприма све већи део живота или готово читав животни век у контрасту је са ранијим или првобитним заједницама у којима је врло кратак, прелазни период, дотле да се у многима од њих своди готово на ритуалну иницијацију преласка из детињства у доба одраслог узраста, пунолетства или зрелости.
Андре Бретон целокупну модерну уметност симболично сажима у реч ”каприц”, чиме се она издваја од дотадашњег уметничког стваралаштва. Спонтаност, индивидуализам, егоцентризам, субјективност, нарцисоидност, себичност, сажимају се у речи каприц још од авангарде с почетка 20 века, преко бубуљичаве је-је генерације Битлса и осталих, све до деконструкције и аутизма, ритам ономатопеја и турбо фолка, не заборављајући трућ-трућ генерацију Фејс бука, Твитера и осталих друштвених мрежа инфантилистичке банализације као начина масовне интеракције и комуникације.
Спин гуру с почетка 20 века Едвард Барнејс, коме је Сигмунд Фројд био ујак и стриц, почиње своју непревазиђену студију о манипулацији јавним мнењем под насловом Пропаганда – речима како масе нису у стању да самостално мисле, што значи да је потребно да неко мисли уместо њих, с тим да је боље да то буде под окриљем анонимности. Као Библија савременог маркетинга око кога се врти сва моћ и утицај, новац и власт савремености, Барнејс је био увелико испред свог времена, притом и веома користан узор својим савременицима. Стаљин и Геблс, али и председник Рузвелт, били су међу првим Барнејсовим следбеницима – Рузвелт је изабран за председника на политичком пројекту изолационизма, притом је увео САД у други светски рат преокретом јавног мнења методом Едварда Барнејса.
Представнички систем у облику општег права гласа допринео је такозваној демократизацији вредновања – по цену инфантилизације јавног мнења неупоредиво више него приближавања властодржаца и елита вољи и интересима најширих слојева.
Демократија у изворном значењу античког хеленског света не означава толико ни опште право гласа ни опште сагласје, јер само део становништва гласа, него представља управо ефикасан механизам за спречавање злоупотребе власти и државних овлашћења – у првом реду путем остракизма – прогонства и изопштавања тајним гласањем често и најзаслужнијиг грађана, уколико постоји сумња за могућност завођења личне, што значи злоупотребе државне власти. Сведоци смо како савремени представнички систем у најбољем случају сасвим недовољно или само привидно обезбеђује злоупотребу власти, која у демократури све више служи само као маска за труст моћи и монополе утицаја.
Цивилизација забаве и играчке (гаџета), инстант сензација и мелодраме узрок је и последица производње снова, индустрије разоноде и опсенарства, којом су задојене генерације вечитих адолесцената. Отпорне на трагичну страну егзистенције за њих важе еуфемизми – одлазак, нестанак, напуштање и слично, као начин дематеријализације смрти и обесмишљавања живота у мехуру сапунске опере. Од сахрана са турбо-фолк трандибалом до ушмркавања посмртног пепела нема ни корак растојања.
Пубертоидна цивилизација транседентног бесмисла намеће свој систем вредности нижим разредима човечанства, све мање кријући да су њене вредности провидна маска интереса и олака полуга доминације лажне савести. Уводећи притом еутаназију у свим облицима на мала и велика врата своје правне регулативе и моралног беспоретка. Склањајући све старију популацију у домове за прећутну еутаназију и медицински асистирано умирање, за њу су већ почетни пензионери грађани другог реда, упркос завидној куповној моћи средње класе, која је такође у процесу изумирања. Размеђа постмодерне и света у развоју налази се на линији односа према трећем добу – застор од очију лажне савести на једној – поштовање старешинства, зрелости и искуства на другој страни. Разлика коју сваки туриста мора уочити на преласку све порознијих граница између два обличја човечанства.
Празног погледа и испраног мозга небројеним ТВ каналима са виралним серијама и свуда идентичним вестима, нивелације какву ни Хитлер није могао да замисли (П. Бесон), западни туристи последњим снагама базају по белом свету, недоступном им за време њиховог радног века, док они са истока све више посећују западне колевке цивилизације као музеј живих воштаних фигура најразвијенијег света који биолошки и као модел одумире.
Последњи роман великог писца, увелико резидуелне француске књижевности – Уништити, могао је имати за мото речи Ежена Јонеска, ”Знам да је све апсурдно али ме нико не може убедити да бол не постоји”. Могао би али није – јер је и бол одавно нестао у отупелости истрошене и обесмишљене, оседеле, анестетизиране и еутаназиране адолесценције.

Париз, 14 фебруар 2022 ©️ Б.И.Бојовић

Votre commentaire

Choisissez une méthode de connexion pour poster votre commentaire:

Logo WordPress.com

Vous commentez à l’aide de votre compte WordPress.com. Déconnexion /  Changer )

Image Twitter

Vous commentez à l’aide de votre compte Twitter. Déconnexion /  Changer )

Photo Facebook

Vous commentez à l’aide de votre compte Facebook. Déconnexion /  Changer )

Connexion à %s