ZA PROMENU…

Опоравак Србије

 

Друштвени договор, пројекат отвореног друштва, модернизација, управне реформе:

стратегија развоја и хуманистичке науке

 

« The surplus in the north and south of the deficit,

Eurozone still resonates mutual accusations,

as late multiethnic Yugoslavia 25 years ago.

European rulers should have it in mind, « 

O. TEMPELMAN,

« Yugoslav syndrome circling Europe, »

De Volkskrant, Amsterdam, 15 10th 2012th

 

 

Последица готово десетогодишњих ратова и ембарга деведесетих година прошлог века, позни и неизвесни процес транзиције кроз коју пролази Србија намеће потребу њеног свеукупног и темељног а не само економског опоравка. Привреда и друштво су у најтешњој синергији, економски опоравак јесте стога један од основних предуслова за опоравак друштвеног организма, али би стратегија за опоравак Србије било осуђена на неуспех ако би била сведена на привреду. Нешто као када би се оронули и истрошени организам човека препустио бризи гастроинтеролога или стоматолога.

Дубока вишедеценијска криза Србије давно је прешла акутну и претворила се у хроничну ерозију друштва и његових институција, његовог вредносног система, депопулације и правног вакуума, културе и образовања, природног прираштаја, дезиндустријализацију и општу девастацију привреде. Ентропија друштвеног ткива поприма размере које је један познати кардиолог формулисао као још једино преосталу дилему – између реверзибилне и нереверзибилне болести.

Стога је у опоравак Србије неопходно и неодложно укључити све друштвене и институционалне механизме, знање и предузимљивост, инвентивност и добру вољу, изнад свега непоколебљиву енергију да се сва расположива средства и ресурси употребе за преокрет ка излажењу у сусрет нагомиланим и неумољивим изазовима будућности.

Друштвени договор[1] у циљу постизања концензуса за пројект праведнијег друштва, транспарентних институција и заштите приватности, ефикасније и функционалније државе и њене администрације, пореског и правног, социјалног и здравственог, просветног и културног, етичког и конфесионалног, цивилног и либералног сегмента друштва и његовог економског система није могуће постићи декретом и демагошким флоскулама прокламација партократских бирократија. Запуштене и потцењене, друштвене науке су неопходна полуга и средство у добро промишљеној стратегији развоја за коју је потребан широки концензус и дуготрајна солидарност у друштву изгубљеног поверења и пољуљаних вредности.

Сва развијена друштва су прешла дуготрајну узлазну путању алфабетизације, урбанизације, рационализације, стварања цивилног друштва и асоциjативног живота у циљу одбране људских права, приватног живота и власништва, све веће аутономије појединца[2]. Социологија, антропологија, демографија, лингвистика, филологија, историја, философија, етнологија, антропогеографија, социологија религије, етика и психологија, историја културе и културологија, епистемологија и методологија, богословље и педагогија, историја рекигија и идејних система, историја књижевност и компаратистика, правне науке и теорија права, политологија и маркетинг, статистика и генетика, економија и инжењерија у свим облицима, само су основне од друштвених и хуманистичких наука, као и дисциплина које се мање или више непосредно баве друштвеним питањима и људским потребама. Потребан је не мали напор и подухват да би се објаснио значај и домет тих наука за развој једног друштвеног организма, да би се код државних и просветних институција развило разумевање за њигов примарни значај за стратегију усмераваног развоја. Да не може бити праксе без теорије, као ни теорије без емпирије, покретачке снаге без осмишљене мотивације, одрживог развоја без одговарајуће подршке и прецизног опредељења[3].

 

ПРОСВЕТА И ОБРАЗОВАЊЕ

За оживљавање стратегије развоја потребна је селекција квалификованих и квалитетних, одговорних и компетентних кадрова и нарочито њихово дугорочно формирање и образовање. За убрзавање процеса формирања високо образованих кадрова могуће је ангажовати људске ресурсе у све бројнијој српској дијаспори. Неопходно је што је могуће веће укључивање у мобилност академске популације преко великих ЕУ и других међународних пројеката као што су Erasmus Mundus, Socrates и TEMPUS. Веома је важно отворити академски систем Србије ка размени наставног и научноистраживачког кадра, укључивање у међународну сарадњу и мултилатералне пројекате. Посебну пажњу треба поклонити учењу светских, али и неких балканских језика, упоредо с неопходним енглеским, од најмлађих ка старијим узрастима. Неговање страних језика, као и културу језика потребно је дићи на знатно виши ниво, почев од матерњег српског језика, без чега тешко може бити говора о развоју културе језика уопште.

 

ПОРЕСКА РЕФОРМА И ДРУШТВЕНИ КОНЦЕНЗУС

Инвестициона ставка не може бити најважнији ослонац развоја јер су потребни знатно дубљи захвати који се тичу друштвеног договора. Пореска реформа и правна сигурност предуслови су успешног инвестиционог циклуса. Бивша Југославија је имала закон о реинвестирању који је имао за циљ спречавање одливања такозваног друштвеног капитала државних предузећа. Иако је тај закон био бољи него савремено одсуство регулативе, он није спречио колапс југословенске привреде и њено задуживање који су претходили распаду федерације.

Порески поредак, равноправност пред пореском регулативом и законодавство имплементира доследну примену те равноправности, потенцијално су неодвојиви од друштвеног концензуса и поверења у државне институције, важнији су од инвестиционе политике која не може бити успешна без одговарајућих предуслова. Однос између државе и друштвеног корпуса, између државе и њеног становништва, основни је показатељ степена развоја државне и друштвене заједнице. То је најважнији показатељ у разликама између развијених и неразвијених или полуразвијених националних или пак сложених држава[4]. Популизам, национализам, шовинизам и слични процеси преструктурације идентитета, само су примитивни или примарни облици солидарности који су усмерени више против других а најмање ка солидарности и поверењу унутар једног државног и друштвеног организма[5].

Као најразвијенији облик организације друштвених заједница, држава врши функцију регулативе друштвених односа. Обезбеђујући владавину права, личне безбедности и приватне својине Држава од средства регулативе нагиње самобитности, постаје сама себи сврха и циљ. Када се државни систем друштвене регулативе пољуља и еродира, када његови припадници погубе веру у његову сврсхисходност, непристрасност и функционалност, држава губи поверење и стабилност, друштвена солидарност и самопоуздање се осипају, у таквим друштвено-историјским процесима долази до преврата и револуција, до смене система управљања и владајућих структура. У таквим радикалним променама као што су велике револуције, француска, бољшевичка и друге њима сличне, нови поредак је најчешће био праћен наглим јачањем државне регулативе, ауторитарним режимима, грубим јачањем државог апарата на рачун друштвене заједнице. Што јача и гласнија популистичка демагогија, то снажнија регулатива, драстичнија контрола и једностранија идеологија и репресија.

 

ДРЖАВА И ДРУШТВЕНИ КОРПУС У ЕРИ ГЛОБАЛИТАЦИЈЕ

Европа и Медитерански басен током историје развијају различите врсте друштвених односа и државне регулативе. Привилегијална или ауторитарна, правна или корпоративна, државна регулатива у односу на друштвени корпус ретко постоји у једнозначном типолошком облику. Савремени модел цивилизације који карактерише тржишна привреда, демократске институције и људска права добија глобалне размере без историјских преседана док се истовремено осипа и слаби монопол државне регулативе и њена хегемонија. Инструментализација етатистичких система вредности која се врши путем идеологије засноване на узрочно-последичном постулату да циљ оправдава средство, губи корак с временом и све сложенијим променама које односи друштвених снага доносе. Глобализација тржишне привреде, еманципација друштвених снага у односу на државну регулативу, све већа аутономија појединца у односу на друштвене институције и норме, превазилазе очекивања и отежавају регулативу и контролу друштвених процеса. Распон антиномија достиже све веће размере, од атомизације друштва до глобализације и тотализације његове инструментализације, надзора и репресије путем такозване „меке моћи” (soft power)[6] и колатералних злочина. Надзор и каналисање јавног мнења врше се коришћењем научних метода, од којих статистика има један од важнијих удела, преко гигантских монополистичких транснационала и умрежавања њихових филијала[7]. Централизација ускладиштених база података пружа доскора неслућене могућности за нове високе технологије надзора. У недавно објављеној публикацији Гугл сугерише како ће виртуална и такозвана „побољшана стварност” убудуће попримати све већу предност у односу на класичну реалност. Амазон је недавно из своје понуде повукао Орвелову 1984, а по неким сведочанствима повучене су и оне копије које су пре тога биле преузете од стране корисника интернета.

Још увек доминантна идеја технолошког и општег материјалног прогреса као претпоставке еволуције друштва, просперитета и стабилности цивилизованог света, заснива се на поимању модернитета као дисконтинуитета, раскида с прошлошћу, као антиномије традиционализма. Колективистичке идеологије и системи вредности, нацизам, комунизам, исламизам или религиозни традиционализам уопште, означавају се као последње препреке на правцу глобализације либерално-прогресистичког модела. Иако претећи колапс биосфере и исцрпљивање природних ресурса планете указују на све већу извесност синдрома Ускршњих острва и других парадигми колапса несталих цивилизација, савремена идеологија прогреса ради прогреса и промена ради промена у својој таутологији постаје све више статична и стерилна, дехуманизована и бесциљна.

Ако у сфери економије сврсхисходна и рационална перспектива не може опстати у квантитативним оквирима експоненционалног и непрекидног раста као зачаране спирале савременог безизлаза, тако ни у области свеукупних друштваних односа не могу и даље опстајати мерила 19. и 20. века. Дезиндустриализација и депопулација, урбанизација и нулта стопа привредног раста увелико постају норме најразвијенијих делова света као што је ЕУ где као и у САД драстична већина становништва (од 90 до 99%) имају све мањи стандард и куповну моћ, док преостала мањина акумулира све већа номинална и материјална средства[8]. Јаз између све бројнијих опадајућих и све малобројнијих вртоглавих добити неумољиво и све брже се продубљава с предвидљивим кратко или средњорочним исходиштем.

Све веће слабљење државних институција, државног суверенитета и државности, означава еру тржишне дерегулације према условима диктираним у складу с интересима великих мултинационала (транснационала) које најмање воде рачуна о људским и природним правима, у првом реду у земљама где правни вакум омогућава још већи и бржи профит него у матичним државама још увек важеће згуснуте и контролисане регулативе. Као последица ратних разарања, колатералних злочина и деструктурација под покровитељством и једностраном арбитражом западних савезника, примена ограниченог суверенитета на простору Југоисточне Европе, посебно такозваног Западног Балкана, или земаља у транзицији уопште, представља истовремено последицу и показатељ, лакмус, друштвено-историјских процеса чији домет увелико превазилази границе поменутих простора. На тај начин ентропијска динамика земаља у позној транзицији представља, само на први поглед парадоксално, или авангарду регресивних процеса чији се корени и полазишта налазе у њиховим моћним и уређеним туторима.

 

РАСКРШЋЕ СРБИЈЕ

Пропаст једнопартијског социјализма и расап одговарајућих федерација, нестанак Југославије и етницизација њеног простора под покровитељством западних арбитража и протектората, враћају Балкански простор и Југоисточну Европу у време пре Балканских ратова и после Берлинског конгреса[9]. Надметање нових и старих великих и регионалних сила, међу којима није мали број оних које инструментализују исфорсирани концепт сукоба цивилизација у контексту стереотипа балканизације[10], враћају стабилност Европе у време кад од балканских противуречности може зависити будућност њене безбедности[11]. Чврсто и доследно опредељење за ЕУ интеграције тешко да може у средњорочном предвиђању отлконити од Србије и њеног друштва могућност избора између различитих друштвених и економских модела. Ако ЕУ и настави с пролонгирањем интеграције простора на коме је Србија, даљи пут тог уситњеног простора биће све неизвеснији. Ако се за недавни неуспех у приближавању с Украјином тако плаховито оптужује Русија, да ли је тешко препознати која то велика сила стоји иза пролонгирања и опструкција када је реч о интеграцијама на осетљивим балканским просторима? Имајући у виду „недовршени мир”, спорне протекторате и појачану примену ограничени суверенитета на тим деловима европског југоистока, посебно промене односа снага на глобалном и регионалном плану, још увек, или све више, могу се очекивати осцилације у имплементацији либералног друштвеног и економског модела, као и у примени његове регулативе.

Ако Грчка после вишедецениског чланства у ЕЗ и ЕУ показује степен анахронизма у односу на западни модел друштва, анахронизма и застоја који се у првом реду огледа у системској мегакорупцији друштва привилегијалног типа у снажној интеракцији са западним упориштима интереса и финансијске моћи, шта треба очекивати од уназађених и опустошених делова такозваног Западног Балкана, али и од других делова ЕУ југоистока ?

Не може бити спорно да је у највећој мери у интересу становништва такозване терцијалне Европе успостављање владавине права и јавне безбедности, тржишне привреде и стварања отвореног друштва. Остаје спорно да ли ће ту еволуцију развоја допустити конвергентни интереси спољњих и унутрашњих упоришта неформалне и легалне моћи.

Тим пре и више када се већ балкански простор третира као корпус сепаратум у односу на остале делове ЕУ континента, било би најцелисходније када би тражио сопствени пут и начин тражења изласка из вишедеценијске регресивне спирале. Србија би у том тражењу нових одговора за изазове све неизвесније будућности могла да коначно почне да преузима одговорност за своју, а можда и регионалну судбину развоја. Она би могла бити некој врсти компромиса и синтезе између државне регулативе и еменципације друштвеног корпуса у односу на самовољу државног императива. Сложени процес интеракције државног и друштвеног сектора, стварање отвореног и модерног друштва, насупрот ексецивном либерализму или пак државном капитализму, није могућ с водећим утицајем елита које се деценијама издвајају по начелу негативне селекције и репродукције самодовољне номенклатуре којој све пре него промена њеног привилегованог статуса може ићи у прилог[12]. Стога је формирање нових елита предуслов за сваку промену и еволуцију у правцу когнитивног и културног, етичког и духовног, те привредног развоја друштва и државних, институционалних и административних, демократских и цивилних структура. Такву стратегију одрживог развоја не могу иницирати само политичке и технократске структуре. Она може бити резултанта само целокупног друштвеног корпуса, без опструкције управног и монополистичког системског бирократског апарата. Свеобухватни реформски напор друштвене заједнице и државног апарата захтева нови друштвени договор у који морају бити укључене све виталне снаге. Не само технократске и бирократске, партократске и „безбедоносне”, олигархијске и плутократске структуре, него пре свега млади и образовани слојеви којима је потребно обезбедити све бољу стручну спрему како у области техничких и природних, у првом реду хуманистичких и друштвених наука. Друштвени договор тешко је замислити без све већег ангажовања младих којима припада будућност и који се не мире с општом ерозијом система вредности, без осећаја друштвене солидарности и етичких репера, без културних и естетских мерила, с посувраћеним узорима, отуђеним и изопаченим стереотипијама.

Србија данас има један од најнеуспешнијих социјално-здравствених, образовно-просветних, правних и административних, привредних, финансијских и инвестиционих система у Европи и шире. Њена динамика развоја се налази негде између земаља у развоју и развијених земаља у стагнацији.

Ако ЕУ са својим растућим противуречностима не буде у стању да изврши брзу и ефикасну интеграцију резидуалних и нестабилних балканских државица, надметање околних хегемона може постајати све веће и жешће с несагледивим последицама. Ако ЕУ под политичким и војним, економским и идеолошким, финансијским и дипломатским покровитељством још увек важећег глобалног хегемона не буде спремна да фаворизује успостављање правне сигурности и економског просперитета, повратак Турске преко економских и других „меких” средстава моћи постаће дугорочна реалност на просторима некада превазиђене империје[13]. У том случају могућности избора и синтезе између различитих културних и економских модела неће више бити. Беспоредак и конфузија, привредна ерозија можда ће и бити сузбијени, али могућност еманципације друштва и креативне валоризације појединца постаће само несагледиво далека перспектива. Србија још увек има могућност избора свог опредељења ка изазовима будућности, али та могућност не може још дуго трајати. Њена будућност све више се одвија под утицајем растућег броја одлучујућих међународних чинилаца. Ова чињеница још неко време може бити повољна за сопствено опредељење измећу објекта и субјекта удеоника регионалног развоја или даље стагнације и регресије.

 

Могућности убрзаног развоја

Од погодности које Србија поседује за убрзани развој може се у најкраћем облику назначити јединствена могућност у аграрном сектору[14]. Србија као што је познато има изразите потенцијале у тој области, али у јакој међународној конкуренцији све интензивније индустријске производње хране, није упутно очекивати неминовни пораст цена аграрне продукције на светском тржишту. Технолошко заостајање у српском аграру може бити претворено у предност путем усмеравања ка квалитативном уместо квантитативног начина производње. делом запуштено и неискоришћено земљиште веома ниске тржишне вредности изузетно је подесно за производњу здраве хране чије тржиште је у све бржем расту од око 10% годишње иако је та врста хране неупоредиво скупља. У том сектору српски аграр може производити велике количине не само био-хране по ЕУ стандардима, него и укусне хране са земљишта која нису истрошена дугогодишњим интезивним исцрпљивањем. Јединствени потенцијали које српски аграр и производња хране имају на ЕУ и светском тржишту може се илистровати на примеру Кладовског кавијара Белуге и осталих врхунских врста ове луксузног и веома скупог артикла који је изузетно дефицитаран на светском тржишту, а чија је производња доспела до драстичне регресије у последњих 20-так година. Ова развојна перспектива има свој контрапункт у уситњеном земљишном поседу и тешко остваривој рационализацији производње, несређеним имовинско-правним односима и осталим бројним тешкоћама са којима се сусрећу земље у транзицији. По цену одговарајуће стратегије развоја и повратка поверења у сопстване снаге, амбициозну и савремену нормативну регулативу, све те тешкоће је могуће превазићи у релативно кратком року.

Недостатак самопоуздања и солидарности, поверења и самопоштовања, својствени су земљама у транзицији, највише онима које скрушено стоје у реду за евроатланске интеграције. Повратак самопоштовања и самопоуздања стога је могућ сама уз помоћ новог друштвеног договора за који је неопходна израда веома добро смишљеног пројекта друштвеног развоја.

 

Изнеђу стихије интереса неформалних (и глобакних) центара моћи и сопствене иницијативе

Елаборација друштвеног пројекта за који је потребно обезбедити разумевање и подршку, мотивацију и прихватање од што је могуће ширих слојева становништва Србије, захтева окупљање високо образованих и стручних лица из најразличитијих области науке и техничких дисциплина, са нагласком на друштвеним наукама. Подељени у радне групе са плуридисциплинарним задацима, преко руководилаца групног рада они би координирали своју делатност, размењивали идеје и искуства, све до уобличавања синтезе коју би верификовала наменски формирана комисија, пре него што би била представљена јавности и дата Народној скупштини на усвајање. Посебни значај би имало обезбеђивање гаранција да ће извршни и административни државни апарат бити у највећој мери ангажован на примени усвојених опредељења. Солидарност становништва са политичким и државним структурама могуће је обезбедити само путем озбиљно схваћеног и доследно примењеног ангажовања, почев од државног апарата и великог дела елита, све до ширих слојева, нарочито млађих нараштаја, преко најновијих средстава комуникације. Ангажованост истакнутих личности из јавног и духовног, научног и културног, спортског и забавног сектора, могу привући пажњу и обезбедити подршку најшире јавности за додатне напоре, упорност и стрпљење у правцу опредељујућих промена које су неопходне за освешћивање, доследно оздрављење и опоравак целокупног друштваног и државног организма Србије. Непристајање на даље осипање привреде и ерозију виталних снага друштва и државне управе, на растуће неједнакости и правну пустош, материјалну несигурност и све слабију социјалну заштиту, угрожавање личног и јавног интегритета, на аморалност елита и привилегованих, могу мобилисати неслућену друштвену енергију коју је потребно употребити у општем интересу, предупређујући стихијска испољавања последица дугогодишњих фрустрација, безнађа и безциљности. Вера и нада у могућност поступних промена у правцу праведније и успешније регулативе друштвеног и привредног живота имају витални значај за стварање и одржавање концензуса солидарности. Вера у будућност може покренути креативне пориве и енергије добре воље без којих се не може замислити опоравак Србије, њена модернизација и супстенцијалне реформе неопходне за одговор на изазове будућности у Свету све бржих и дубљих превирања и промена[15]. У друштвено-историјским преоцесима, промена се одвија у односу снага између прошлости и будућности – Србија има све разлоге и слободу избора за давање предности будућности.

 

Париз, новембра 2013

Проф. др Бошко И. Бојовић