Балкански простор – антиципација евроатланских противуречности

 

 

Балкански простор – показатељ и антиципација евроатланских противуречности

”Југославија је лабораторија будућих европских тешкоћа”,

Roland Dumas (1991)

”Са суфицитом на северу и дефицитарним југом,

еврозона данас одјекује међусобним оптужбама,

као покојна мултиетничка Југославија пре 25 година.

Европски властодршци би требало да то имају у виду”,

O. Tempelman, ”Југословенски синдром кружи Европом”, De Volkskrant, Amsterdam, 15. 10. 2012[1].

 

 

 

Бављење балканском проблемтиком је тешко одвојити од истраживања глобалних противуречности. Највише стога што је европски југоисток пречесто био показатељ, али и пројектовани даљински окидач глобалних турбуленција. Професор Кидо са Универзитета Нагоја није олако говорио да његова мотивација за разумевање друштвених и историјских процеса на Балкану долази из потребе да схвати шта се може очекивати и у самом Јапану. ”Међународна заједница је у процепу између балканизације и глобализације”, тврди са своје стране француски економиста и аналитичар Жак Атали[2].

Као и толико пута до сада, одговорност водећих светских чинилаца је сразмерна последицама чији се расплети зачињу у балканским заплетима.

Глобална рецесија и криза поверења, чије је импликације још увек тешко сагледати, као да одају утисак већ виђеног на тим најспорнијим просторима Европе. Деструктурација путем етницизације и посткомунистичког трибализма, штедро подржаног од стране либералних демократија, последњих година добија нову димензију – не само на балканском простору. Ако је Немачкој три пута репрограмиран дуг у XX веку (1924, 1929 и 1953)[3], како је могуће да јужни и други делови Европе прихвате да буду све више условљавани постдемократским дисциплинским карканом. Дужничка омча је била покретачка полуга деструктурације на западном делу Балкана, узрочно-последична веза која се све више потврђује у ширем регионалном и континенталном контексту.

Дугорочном подршком комунотаризму и деструктурацији једне од балканских друштвених заједница западни савезници као да пројектују карикатуру европске будућности.

 

 

Стереотип и стигматизација као аутомистификаторска полуга доминације

”Заборав је ђавоља превара”,

анонимни монах, XIII век

 

Када се уместо узрочности тражи одговорност, потребно је указати на нечију кривицу.

Обично се примећује како Срби једини сматрају међународну заједницу виновником распада Југославије. Насупрот томе, остали бивши Југословени држе Србе за једине кривце трагичног расапа некад заједничке државе. Заједничко им је то што је одговорност увек на туђој страни. ”Шта се може промијенити ако је увек неко други крив за наше глупости”, каже хрватски писац Миљенко Јерговић.

Стереотипија као заједнички именитељ, инструментар стварања друштвене кохезије, нити је нова, још мање појава својствена само Балканцима или негдашњим Југословенима.

Као да је могуће издвојити једну појаву из њеног међународног и геополитичког контекста, стереотип Балкана и балканизације општа је појава постхладноратовског света. Погубна последица те врсте стереотипја је самообмана која спречава спознају сопствених слабости и укида могућност исправке кардиналних заблуда и грешака.

Стигматизација Балкана као регије и Срба као народа, проширена је током актуалне кризе на цео европски и медитерански југ. Неукусна скраћеница PIGS (Portugal, Italy, Grece, Spain), примењује се на оне који пивопијама смрде на бели лук.

Најпоразније последице настају свођењем једностране одговорности на коју се усредсређује готово сва тежина инкриминације. То је начин да се екстериоризује свака потиснута кривица. Начин да се сопствена јавност и колективна свест сингуларизује као алтеритет насиљу и свему ономе што се сматра антицивилизацијским синдромом и негацијом система вредности којим се препознаје ексклузивни цивилизацијски круг постмодерног друштва. Препознавањем варварског и стигматизацијом његове персонализације дају се притом најшира овлашћења за кажњавање и легитимизацију насиља у заштиту заједничких вредности, догме и методе њихове заштите које се не доводе у питање. Тако се промовише идеологизација која као свака идеологија служи самооправдању успешних путем инкриминације лоших ђака који не признају или се не препознавају као удеоници прокламованог цивилизацијског модела.

Аутомистификација којом се ствара и одржава мит легитимног насиља у име модела више вредности, у кризним временима више него иначе води ка понављању својих и туђих грешака из прошлости. Анахронизам и заостајање у динамици развоја препознаје се као алтеритет недостојан припадања моделу више вредности. Његова достигнућа се примењују као условљавајући образац, док је све што је ван његовог система вредности могуће или пожељно негирати. Стварајући систем сингуларизације и стигматизације разлика, клуб затворен у динамику своје еволуције губи критичну дистанцу према сопственом моделу. У време захукталог успона пратеће појаве те врсте субјективизације мање су видљиве и њихове последице не увек непосредне. У време застоја и кризе оне постају поразне и готово несагледиве. Потсећају на самодовољност и ароганцију која је Европљане не тако давно водила ка највећим катаклизмима њихове прошлости. Екстериоризацијом демона заједничке прошлости све затворенији клуб губи из вида сопствене слабости, одржава опасну илузију супериорности, тоне у регресију и рецидив потиснутих и неиживљених ирационалности.

 

 


Колабирање финансијске небулозе – Европа дужника и Европа кредитора

Растућа криза финансијске економије, чије се тежишта са једне све више преноси са западне на источну страну Северног Атлантика, дотле да угрожава и економију САД, као и глобалну економску равнотежу[4], чини све сложенијим и мање извесним догледно проширење евроатланских интеграција на простор Западног Балкана. Дужничка драма с Грчким епицентром[5] може ескалирати у колапс и фрагментацију евро-зоне којим би и кохезија ЕУ могла бити доведена у питање. Као и у време Источне кризе крајем XIX века, противуречности и недоследности ЕУ испољавају узрочно-последичну реакцију на њеној најосетљивијој маргини. Питање компатибилности земаља иног цивилизацијског круга указују на досегнутост границе ширења западног друштвеног модела на правцу истока и југа[6]. Својеврсна конвергенција две Европе се одражава у томе што Балкан још увек добрим делом припада антемодерном и протодемократском, док ЕУ већим делом живи у не само у знаку постмодерне[7] или трансмодерне, него и постдемократског доба.

Као важан и осетљив део свог простора за који ЕУ има све мањe мотивације и могућности да интегрише, Западни Балкан постаје полигон укрштања супротстављених утицаја који се све теже могу помирити, слика која постаје све сличнија оној из времена Берлинског конгреса.

Грчка, Румунија и Бугарска су чланице НАТО пакта, као што су у време Берлинског конгреса биле под владавином монарха доведених из западних, германских земаља. Србија и Црна Гора једине нису сасвим интегрисане у систем западних управних структура, док су БиХ и КиМ под управом западних протектората. 

 

Водећи двојац ЕУ, Немачка и Француска[8], очевидно су потцениле значај Грчког дефицита у који као у бездани вир све више тоне евро зона. Сагласност између ове две земље је све више доведена у питање, док ду дисонанце 17 чланица Евро зоне све веће. Пре или касније овај ускоро већ трогодишњи бродолом једне од најмањих еконимија ЕУ зоне ставља на дневни ред круциално питање њене ефикасности и сврсхисходности. Ако се потврди да ЕУ није у стању да заштити од рецесије и банкрота једну од најмањих чланица, шта очекивати с далеко већим кандидатима за сличну или још већу ерозију, као што су у првом реду Шпанија, прва на удару даље финансијске деградације, потом и Италија. Када водеће економије света нису у стању да санирају колапс једне тако мале земље као што је Грчка, шта очекивати од ланчане реакције коју она неминовно доноси ? Као показатељ и каписла нагомилаваних противуречности, мала балканска земља и после три деценије ЕУ чланства указује на наличје доскорашње западне самоуверености[9].

 

Од разлика ка регресији

Земље које су имале континуитет у динамици развоја друштвених односа, домет који је добио облик друштвеног договора и одређене равнотеже друштвених слојева и група у односу на државне институције, нису у могућности да одрже своју динамику из сопствених ресурса. Одржавање њихове развојне динамике захтева експанзију тржишта и коришћења природних и људских ресурса које се економским и тржишним средствима све теже могу остварити. Презадуженошћу земаља у развоју ствара се зависност која се лако може претворити у политички диктат и условљавање у функцији интереса геостратешких предатора[10]. Све већа потражња за природним ресурсима, у првом реду енергентима, ствара потребу за појачаном контролом њихових изворишта[11]. ”Државе немају принципе него само интересе”, цинично примећује добро упућени милијардер, модел берзанске шпекулације разорних профита Жорж Сорош. Што јаче државе, милтинационале и банке тим већи интереси и обрнуто, правило је великог профита који са хијерархијом вредности и правилима хуманости нема додирних тачака. Тим више се принципијални императиви намећу малим и неразвијеним земљама у првом реду, као што им се на тај начин стеже омача уцена и условљавања. Моћни и развијени немају правог интереса да се убрза развој оних који за њима заостају, тим пре што знају да се тиме појачаав конкуренција њиховим посусталим економијама. Земље које су стигле да развију унутрашњу регулативу имају ефикасне пореске, тржишне, социјалне и остале норме које прецизно одређују права у дужности друштвених чинилаца. Регулативу која не оставља онолико слободног простора за стицање великих профита као што то омогућава лабаво законодавство и његова још произвољнија примена у мање развијеним земљама. Земљама у којима друштвени корпус није стигао да развије нормативне механизме заштите од злоупотребе државних и неформалних полуга моћи. Стога су земље с неразвијеном регулативом природна зона експанзије тржишних и политичких предатора из најразвијених земаља. Контрола медија, хуманитарна и цивилизаторска реторика која инструментализује право на ингеренцију ствара коктел у коме је све теже раздвојити завођење регулативе од злоупотребе свеколике интервенције.

Ингеренције које све чешће доводе до војних интервенција после којих инвеститори, грађевинци и петролејске мултинационале јуришају на профите са рушевина с којих се још није слегао дим и прашина. Земље у развоју још више заостају у представничким установама, подели власти егзекутива и другим цивилним институцијама. Јаз између егзекутива и друштвеног корпуса могуће је премостити само континуираним процесом демократизације који тешко да је могуће спровести за неколико година[12]. За то време остаје не мали слободан простор, како за злоупотребу егзекутива, тако и за широк избор повода за даље арбитраже и манипулције.

Све оно што на Блиском и Средњем Истоку ствара драматичне заокрете у правцу настанка демократских процеса, на Балкану постоји на далеко мањем простору и у још већем преплитању противуречности. Ако и дође до убрзања интеграционих процеса нагомилане противуречности се неће самим тим разрешити. Тим пре што се оне појачвају у самој ЕУ, посебно у њеној евро зони. Жигосање лоших ђака из последње клупе: Грчке, Ирске и Португала, Италије, Шпаније, тешко да може за дуго одложити расплет још већих дебаланса и хипотека од којих нема имуних ни међу најуспешнијим економијама ЕУ. Чворишта заплета савремених неизвесности настају неких сто десет година после Берлинског конгреса (1878), након слома комунистичке утопије и пада Берлинског зида (1989). Тада настаје регулатива, којом се у Мастрихту, Дејтону, Лисабону и на другим конференцијама установљава такозвани Нови светски поредак[13]. Водећа улога Немачке у привидном балансу с Француским партнером заснована је на заједничкој монети чије покриће не би било могуће без јаке економске и монетарне основе германских земаља. Снага те до даљњег стабилне основе није била довољна да стабилизује хетерогене економије и несразмерним кредитима и шпекулацијама до пуцања напумпаних балона финансијских профита. ЕУ интеграција Западног Балкана све мање зависи од тог запуштеног и уназађеног европског џепа, али све више од судбине европске тржишне и монетарне уније[14].

У отсуству динамике развоја коју је и даље тешко замислити мимо процеса ЕУ интеграција, стабилност и безбедност на Балкану ће бити све теже одржати[15]. На простору величине Француске неких 11 држава и државица од којих већина имају мање или веће граничне, мањинске и друге неразрешене спорове, тешко се могу одржати без подршке и надзора који се у продуженим кризним приликама може изродити у неконтролисане турбуленције. Са неких 7 новонасталих државица на половини тог простора уместо некадашње економске комплементарности и какве такве административне и културне кохезије, преостају ресентимани, фрустрације и тензије региона на коме мафије успешно сарађују, док државне номенклатуре више одржавају тензије него што обнављају размене и олакшавају комуникације. Мултинационале развијених земаља користе стање правног и нормативног вакума да се на тако испарцелисаном и запуштеном простору користе предностима институционалне ентропије. Својинска и људска права, заштита човекове околине, сведена су на најмању меру. Приватизацији се даје предност над реституцијом у чему налазе зеједнички интерес посткомунистичке номенклатуре и профитабилне тржишне инвеституре. Злоупотребе и девастације које се тешко могу замислити у уређеним друштвним срединама, могу се некажњено спроводити у балканским корумпираним, кримогеним, приватизованим државицама. Време долазећег новог колонијализма какав је некад био могућ можда једино у деловима Африке, знатно више него у пре једног века европеизованим бившим турским вилајетима и пашалуцима.

Испарцелисан и антагонизован, балкански простор лишен динамике развоја неминовно прераста у обновљено Источно питање[16], недезамортизовано буре барута које европску кризу може на опредељујићи начин искомпликовати. Испреплетани сукоби интереса плодан су терен као и пре једног века за вишеструке спољње утицаје, њихова надметања и даље заплете. Тако трвења на Кавказу и у Средњој Азији, или још више на Блиском, чак и Средњем Истоку, могу имати још далекосежније одразе на брдовитом трусном балканском подручју.

Када би се велике силе поред својих интереса руководиле и принципима уместо да их само прокламују, међународни споразуми и конвенције, регулативе конгреса и конференција има ли би свакако дужи рок трајања. Уместо тога дуговечност њиховог трајања зависи исључиво од принуде којом се они намећу и одржавају. Моћ и сила нема у виду синтагму Џона Лока: ”Мир се никако не може одржати принудом него само правдом”[17].

 

Излаз из безизлаза: како прекинути ланац миметизма насиља и антагонизама ?

Аналитички пруступ у посматрању друштвено-историјских процеса у континиуму прошлости и савремености доприноси сагледавању узрочнопоследичних веза које нису удес судбине него опредељења и воље да се грешке не морају унедоглед понављати. То сагледавање компулзивног репродуковања миметизма насиља и свега онога што тај процес условљава није могуће мимоићи ако се зла искуства не желе прекинути.

Ако Европа, па и цео западни простор све више улази у доба пост-хришћанске, цивилне, лаичке, секуларизоване цивилизације у којој аутономија појединца постаје императив важнији од друштвене кохезије и еичке вредности, то још увек не скида с дневног реда религију и веровање као допринос друштвене регулативе. Док се западна цивилизација све више затвара у свој систем вредности, истовремено она све више исцрпљује ресурсе своје вишевековне динамике. Њена динамика ради динамике постаје све више промена ради промене, модернитет као сврха самоме себи, таутологија којом су сви велики цивилизацијски системи затворили круг свог самооправдања[18]. Уколико не нађе у себи воље и снаге да не остане у све затворенијем кругу своје самодовољности, цивилизација која је достигла највећа друштвена и технолошка достигнућа мораће спорије или брже уступати своје водеће место онима које још нису исцрпле своје духовне и биолошке ресурсе[19].

У интеракцији између биолошког и етичког, религија је одувек имала опредељујући значај. Емануел Тод, угледни француски историчар, антрополог и аналитичар, постао је познат тако што је први предвидео распад СССР-а још 1976[20]. Као рационални агностик и јакобински републиканац, у једној од његових новијих књига: ”После демократије”, даје за његов профил парадоксалну констатацију: ”Без вере и религије се може живети веома добро, као што наша савременост показује, али је питање до када је то могуће ?”. Године које долазе донеће одговор на питање: да ли је нагли и вишеструки пораст верске припадности и религиозности у земљама у транзицији анахронизам у односу на секуларизовану Европу[21], или процес који и њу саму тек очекује у рецесији и кризи поверења и вредности које наступају у деценији која је пред нама.

Религија није алтернатива нагомиланим противуречностима, али јесте покретач ослабљених и недостајућих мотивација, утемељивач пољуљаних система вредности, пут и средство рсоцијализације деструктуираног и атомизираног друтвеног организма. У посткомунистичким земљама у транзицији она је одиграла, или још увек има улогу својеврсног појаса за спасавање. Притом је тај појас за спасавање, или средство против друштвене ентропије, представљао лек чије пропратно дејство може постати горе од саме болести. Стога је потребно нагласити разлику између верских институција и њихових инструметализација, имајућу притом у виду да оне настају како под спољњим тако и под унутрашњим утицајима. Указујући на њихове слабости и озбиљне последице популистичких и других злоупотреба, потребно је верске институције суочити с опредељујућим одговорностима које оне не могу избећи[22]. Друштвени договор у деструктуисаном државном организму тешко може имати повољне и трајне домете. Верске заједнице морају бити свесне одговорности које имају и које их још више очекују у тешким временима каква су по свему судећи тек пред нама. Помирење и толеранција, ресоцијализација и солидарност, у специфичним условима балканске етноконфесионалне разноврсности, не би први пут били подржавани и одрживи уз помоћ верских хијерархија. Од верског и културног еклектизма позне антике, преко релативне толеранције у Витантији и Србије, па чак и у време Османлијске империје, у поређењу с оновременим европским прозелитизмом, инквизицијом и фанатизмом, верска и културна толеранција имала је трајна упоришта на Балкану. Све до етноконфесионалне хетерогености прве и друге Југославије која је била политички инструментализована бар исто толико спољним утицајима колико и унутрашњим разорним поривима, на Балканским просторима се дало итекако добро живети у узајамном поштовању разлика и веровања[23].

Почев од Кандијског рата (1645 — 1669), преко тешког нслеђа Османлијске декаденције, Првог и далеко више Другог светског рата, народи верске заједнице су били упућивани једни против других силом спољњих супростављених утицаја. У етноконфесионално хетерогеним замљама какве су Југославија и Албанија, комунистички режими су покушали, сваки на свој начин, да умање или уклоне конфесионалне разлике стварајући услове за етничку хомогенизацију. Пратећа појава те врсте нормализације била је у време распада Југославије етноконфесионална хомогенизација у којој су верске институције не припремљене истурене у први план као инструмент милитантног окупљања. Појава коју је познати хрватски писац Миљенко Јерговић формулисао као: ”Верски рат вођен између атеиста”. Окупљања које није могло остати без доприноса хиљада и хиљада углавном по конфесионалном одабиру из далеких земаља дошавших добровољаца – као наручене илустрације Хантинготоновог[24], срећом још увек хипотетичног сукоба цивилизација.

 

 

Рецидив једностране арбитраже и еволуција односа снага

У време Берлинског конгреса Бизмаркова Немачка има одлучујућу улогу у западној арбитражи која има за циљ разрешење Источног питања на Балкану. Европеизација такозване Европске Турске тако добија облик поделе интересних сфера западних сила. Двадесетак година после те споља наметнуте ”равнотеже” балканске земље у ратовима 1912 и 1913 самостално довршавају тај процес европеизације. Неуобичајена дискреција у обележавању те знчајне годишњице симптоматична је за стање на том делу Европе на истеку том делу Европе на исходишту једновековног искуства. Поставши једна од водећих економских светских сила са највећом стопом раста после Кине, Турска најављује промену односа снага и то не само у односу на њено Балканско залеђе, него временом и на целокупни европски континент[25].

Немачка после уједињења добија битно другачију улогу у ЕУ[26], равнотежа са Француском постаје привид у виду смоквиног листа њене стварне доминације. Са неких 20% становништва ЕУ и несразмерно већом економском премоћношћу, она је све више партнер водећих светских сила него њених европских партнера[27]. ЕУ залеђе је њена заштићена тржишна зона о чијој судбини има одлучујућу улогу. Динамика привредног раста ЕУ и Немачке у долазећим деценијама тешко да може да одржи доскорашњи ритам. За разлику од САД које показују прве знаке раста за који се може разумно очекивати стабилизовање на неких 3 до 4% годишње, у најбољем случају ЕУ тешко да може очекивати више од 1-2% привредног раста у наредном периоду[28]. Разлика у демографској стопи раста је један од одлучујућих фактора те динамике. Док се за САД очекује да ће за 30 година имати и до 100 милиона становника више, за ЕУ се у том периоду предвиђа око 40 милиона становника мање[29]. Турска ће имати више становника него Немачка, као и привредни раст који ће у односу на стопу развоја ЕУ бити већи него разлика динамике између Кине и САД. ЕУ ни приближно нема инструменте моћи којим би попут САД могла компензовати свој све већи заостанак у односу на свог све моћнијег југоисточног суседа. Балканске земље налазе се у средишту простора на коме се мора одразити тај преокрет односа снага. Раздробљавањем тог простора у коме је Немачка имала водећу улогу и по свему судећи видела симболичну компензацију пораза и понижења из светских ратова, ствара услове за све веће надметање између спољњих ингеренција. Турска има прилику да покаже већи реализам и непристрасност него је то случај са западном арбитражом. Она на тај начин може само да допринесе веродостојности своје европске вокације.

Повратак Турске на простор где живи преко 80% немуслиманског становништва и све мање могућности ЕУ да настави интеграцију тог простора, отвара нове могућности за традиционалну улогу Русије која је пре стотинак година била доживаљавана на Балкану као најпоузданији ослонац хришћанског живља у конкуренцији надметања великих хегемона.

Стратегија САД у постхладноратовском периоду своди се на јачању и одржавању обруча ок Русије, као и на контроли путева снабдевања пероенергентима. У оба случаја Балакан је једна од најслабијих карика тог пасеистичког диспозитива. Читави регион, у првом реду његов западни део, доживео је беспримерну регресију у протеклом периоду. Последице западне арбитраже у том периоду споро ће се ублажавати у веменима рецесије и опште кризе поверења. Док све приметније конвулзије ЕУ попримају облике већ виђеног на Балкану, узроке своје регресије Балканци све више траже у западној арбитражи него ли у сопственој одговорности.

Упориште таквих пројекција може се сагледати уз помоћ савремене социологије ”субјективизације/десубјективизације” која се упушта у намерну и свесну негацију другога, као предуслов насиља ради насиља. Појава анти-субјекта је схваћена као антипод права својственог људском бићу да буде признат и прихваћен као субјект. Довођење у положај ”анти-субјекта подразумева дезхуманизацију и натурализацију, анимализацију, све до објективизације другога”[30], што се не односи само на појединачни или индивидуални, него још више на друштвени, културни ентитет и његову посебност. На тај начин настаје такозвани ”лавирајући субјект”, sujet flottant, којим се постиже десубјективизација, олакшава деструктурација. ”Субјективизација доводи до ”субјекта”, као код Турена или Јоаса[31], способног да се доживљава као као актера који је спреман да нађе начин деловања, десубјективизација води напротив ка раслојавању и изопачењу субјекта, ка анти-субјекту или не-субјекту, као и, следствено томе, понашањима у правцу деструктурације и аутодеструкције”[32].

Стигматизација само једног од бројних чиниоца у крвавој драми каква може бити само грађански рат какав је пратио распад Југославије, не мора бити само пристрасност учесника у сукобу, она на ширем плану има функцију скретања пажње са вишеструког саучествовање у том трагичном колапсу посебног пута у социјализам. Продужавање те врсте једностраности и после дводеценијског периода одржава континуитет тензија које се све теже могу смањивати у условима нове европске кризе и њених све ширих размера.

Као и пре стотинак година, у зениту своје хегемоније, Западни савезници су показали ароганцију каква је убрзала долазак најмрачнијег периода њихове прошлости. Подржавајући етницизацију на најосетљивијем подручју Европе као пратећу појаву и колатералну штету европских и евроатланских интеграција, издвајањем и жигосањем једног од тих народа у намери да се конструкцијом алибија одврати пажња од спољшњег подстрекачког деловања, стабилност регије је сведена на најмању меру.

У прогресивној тржишној дерегулацији, правном вакуму, слабљењу државних институција у стихији тржишног дарвинизма[33], Балкан је изгледа предодређен да има задату улогу ентропијске авангарде. Он је нешто попут кристалне кугле у којој ЕУ најпре може видети своју перспективу. Допринос регресији и немоћ у интеграцији тог осетљивог простора потврђује да је одговорност за опредељујуће догађаје сразмерна стварном утицају локалних и глобалних чиниоца. Опредељујући показатељ и окидач у продуженој руци великог посредника, Балкан остаје као и пре сто година простор на коме Европа може видети ако жели холограм своје будућности.

 

Две деценије после своје неславне једностране арбитраже у ”раздруживању” једне, тада још најразвијеније балканске земље, ЕУ се повија под теретом сопствених противуречности које све више потсећају на оне које је жигосала цинично осуђујући Југославију на нестанак на начин како се пресуђује предузећима у стечајном поступку. Заслужан за укидање смртне казне у Француској, Роберт Бадентер претседава комисијом која за непуна два месеца пресуђује о судбини мултиетничеке југословенске федерације. Тада је француски министар спољњих послова, Ролан Дима, назвао Југославију ”лабораторијом будућих европских тешкоћа”.

Више није спорно да је највећи неуспех ЕУ управо њена улога у тој врсти стечајног поступка. Као што је све извесније беспуће на коме се и сама ЕУ налази у новом облику рецесије и банкрота који је у још већој мери сама изазвала[34]. У процепу између тржишта и легалитета, технократије и демократских институција, принцип субзидијарности као једно од темељних начела ЕУ је постао бесадржајна и готово напуштена флоскула. Пресудне одлуке се доносе не више у оквиру легалних демократских установа, већ иза затворених врата од стране органа опскурних скраћеница : FESF, MES, BCE, ABE,FMI, као што небројене агенције саме себе оправдавају ширећи бескорисне мреже преплаћене технократске бирократије. Над Србијом се спроводи уцена да призна независност насилним путем одвојеног дела њене територије, као услов пријема у ЕУ – чланице ЕУ су пред алтернативом између напуштања суверенитета или напуштања евро зоне и саме ЕУ. Народи ЕУ су суочени са одузимањем права да утичу на одлуке њихових институција, немоћни пред дезиндустријализацијом, рецесијом, незапосленошћу, са све већим социјалним тензијама[35]. Као пратеће појаве губљења утицаја на своју судбину, попут већ виђеног на Балкану, окрећу се економском национализму, етницизацији, Фландрија, Шкотска, Каталонија, Ломбардија…, захтевају попут некад Словеније и Хрватске да саме располажу сопственим буџетом.

ЕУ која се профилише на основама актуелне кризе има све изгледе да буде дијаметрална супротност њеном иницијалном пројекту равноправности и концензуса. То неће бити отворено друштво већ хијерархиски систем заснован на односу снага између кредитора и дужника под доминацијом немачког хегемона. Економске разлике ће се повећавати у корист јаких на све већу штету слабијих. САД су своју ”благонаклону” хегемонију некад засновале на Маршаловом плану који је Европу подигао из рушевина светског рата. Немачка данас губи историјску прилику да постане благонаклони и постаје све више себични и окрутни доминатор земаља које оставља у некој врсти дужничког ропства[36].

Уз помоћ подробне анализе као и табеле дефицита великих европских и светских економија[37], Жорж Сорош врло убедљиво показује бројне предности које би имао излазак Намачке из еврозоне и ЕУ, како по остатак ЕУ, тако и по саму Немачку економију. Било би веома корисно кад би се направила студија о будућем уласку Западног Балкана, затим Украјине, Бјелорусије и кавкаских земаља у ЕУ, касније можда и Русије, што би могло дати неслућене могућности евроазијској економији. Тако би излазак Немачке могао бити вишеструко надокнађен у економском, политичком, културном и социјалном погледу.

Док су двадесетак милиона становника такозваног Западног Балкана гетоизирани у процепу између посткомунистичке плутократије и постдемократске технократије, Европа се налази на размеђу између понављања ненаучених лекција на Балкану и отрежњења од самодовољне и нарцисоидне самообмане наметнуте политичким и квазиинтелектуалним конформизмом стерилних елита, контролисаних медија, еродираних и компромитованих институција. Уместо да се јужни делови Европе излажу уцени рестрикција, док се Србија и Западни Балкан уцењују наметањем једностраног политичког диктата, у егоцентричној умишљености губи се из вида да је економска моћ северних добрим делом заснована на неразумно подстицаној потрошњи јужних делова ЕУ, да је Србија, без које нема интеграције Балкана, у најмању руку исто толико потребна ЕУ колико и ЕУ Србији. Кад прође време арогантне еуфорије и деперсоналозације кажњаване и стигматизоване различитости, постаће могућ истински дијалог, равнотежа разума и сарадње. Остаје питање да ли ће бити плаћена висока цена какву је Европи већ наметала слична врста надмоћне и безумне бахатости, или ће се народи Европе изборити за право располагања сопственом судбином, као јединим начином да стихија безумља буде побеђена снагом разума и демократских установа, истинским вредностима хуманизма и толеранције.

 

Париз, 18 окт. 2012.

Проф. Др Бошко И. Бојовић

 

 


[1]  Истог дана франкофонски канал француске државне телевизије La 5, у веома гледаној емисији C’est dans l’air приказује тему, ”Да ли је трајан мир у Европи”, у којој се добрим делом бави трагичним преседаном распада Југославије, контрадикцијама ЕУ, поред осталог и случајем Косова и опструкција за улазак Србије у ЕУ.

[2]  Ј. Attali, Une brève histoire de l’avenir, Fayard, Paris 2006 ; Id., Demain, qui gouvernera le monde ?, Fayard, Paris 2011.

[3]  Џорџ Сорош саветује Немачкој да отпише дугове земљама јужног дела Европе или да напусти еврозону и ЕУ («’Lead or leave Euro’, Soros tells Germany», Financial Times, 10. 09. 2012); G. Soros, The Tragedy of the European Union and How to Resolve It, cf. The New York Review of Books, 07.09.2012. Е. Todd, « Annulons la dette du Vieux Monde ! », Le Point n° 2046 (1/12/2011).

[4]  Сматра се да је криза супрајма 2009 године зачета десетак година раније (1998-2000), за председништва Била Клинтон, у зениту америчке хегемоније, када је претерана либерализација берзанских шпекулација преовладала до пароксизма авантуристичког капитализма. Саучесништвом америчке владе и Вол Стрита, приватизацијом енормних профита и социализацијом губитака, започиње доба глобалне плутократије. Питање колико ће још дуго стихија тржишта, на којој сурфују жреци Вол Стрита, моћи да одржи иницијативу на рачун остатка човечанства све више се намеће. J. Sapir, Inflation monétaire ou inflation structurelle ? Un modèle hétérodoxe bi-sectoriel, FMSH-WP-2012-14, juin 2012. Чак и дојучерашњи апостол економског либерализма, нобеловац Жозеф Штиглиц, неочекивано постаје оштри критичар тржишне глобализације и неконтролисане финансијске шпекулације којима приписује глобалну рецесију и растућу неједнакост у расподели дохотка (Ј. Stiglitz, The price of inequality,  Norton, 2012). Још једна потврда како се владајући систем дерегулације претворио у неконтролисану стихију којој је све теже наћи противдејства, N. Baverez, F. Caron, J. Cornette, J. Marseille, O. Wieviorka…, Les crises du capitalisme. Du crach de la tulipe à la récession mondiale, Perrin, Paris 2009, str. 191–192 ; K. Galbraith, The Predator State, New York, Free Press, 2008; J. Habermas, « Zur Verfassung Europas », Der Spiegel, 05.12.2011.

[5]  Њујоршка банка Голдман-Сакс (Goldman & Sachs) 2001, за хонорар од 500 милиона $, помаже Влади Грчке у фалсификовању државног биланса, чиме омогућавају њен улазак у евро зону, дил који је Грчку веома скупо коштао и коштаће је још много више. Постајући председник Централне Европске банке, Марио Драги, енергично негира да је радио у Голдман-Сакс у то време. Мариа Монтиа, Луку Пападимоса (сва тројица припадају ”влади у сенци G&S”, како је називају у САД), као ватрогасце пожара који су изазвали, ЕУ доводи на водеће положаје најугроженијих земаља банкаре који су најодговорнији за настанак финансијске кризе. Ниједна влада у свету, почев од најмоћнијих, не усуђује се супротставити се банкарима који владају планетом (Ѕ. Cohan, Money and Power, How Goldman Sachs Came to Rule the World, 2011, 658стр.). Као један од највећих профитера финансијске кризе, објављујући 14 априла удвостручавање својих профита, само у трећем тромесечју 2012 профит банке G&S износи 1,458 милијади $ (готово хиљаду и по милијарди долара).

[6]  У том погледу је индикативно писање холандског економисте који препоручује ослобађање Грчке од њених елита (≈ привилегијалног система) као једини излаз из актуелног зачараног круга, R. Tilburg, “Bevrijd Griekenland uit de elite“, De Volkskrant, Amsterdam, 4 oktobar 2011.

[7]  T. Kuljić, «Postmoderna i istorija», Sociologija br. 4 (2003), str. 289-302.

[8]  У време одржавања ЕУ самита 18-19 октобра у Бриселу разумевање и сарадња су током последњих месеци уступили место варбалним чаркама и полемикама које показују све веће разлике и непопустљивости. Док Немачка у предизборном периоду све више условљава своју улогу кредитора, Француска све теже прихвата то условљавање регулације дугова на рачун суверенитета. Између захтева за ”удруживање” дуга и солидарност са задуженима, насупрот федерализму, централизацији и одрицању од дела суверенитета, тон се повисује а компромис изгледа све даљи.

[9]  D. Graeber, Debt : the First Five Thousand Years, Melville House, 2001 ;G. W. Gardiner, « The Primacy of Trade Debts in the Development of Money », in Randall Wray (ed.), Credit and State Theories of Money : The Contributions of A. Mitchell Innes, Cheltenham : Elgar, 2004.

[10]  О новом ”изузећу” америчког лидершипа писано је из више углова, мање од стране оних који су највише искусили његове ефекте. Није без користи стога упознати мање или више критичну самосвест тог својеврсног геостратешког месијанизма, cf. S. Hoffmann, Le Dilemme américain, suprématie ou ordre mondial, Economica, Paris 2001 ; Id.,  L’Amérique vraiment impériale, Audibert Loius, 2005 ; Id., Une morale pour les monstres froids. Pour une éthique des relations internationales, Boréal Express, 1982 ; Id., La nouvelle Guerre froide, 1983 ; Id., « La nouvelle version de l’exceptionalisme américain », Esprit n° 2 (2003), str. 6-20.

[11]  Кина је на прагу да оствари безбедност свог снабдевања петроенергентима. На путу да откупи ТНК-БП, руски Роснефт би могао постати водећи петролејски гигант на светским берзама.

[12]  Пошто је пре 20 година апсолвирао крај историје, професор Станфордског универзитета Франсис Фукојама се враћа на интегралну инсторију све од њених прапочетака (F. Fukuyama, THE ORIGINS OF POLITICAL ORDER.From Prehuman Times to the French Revolution). Бивши неоконзервативац из једне од Реганових влада, сада све ближи Обами, Фукојаму највише интересују услови под којима се остали делови човечанства могу придружити западном моделу који подразумева јаку државу, правни систем и одговорност у поштовању интереса друштвеног корпуса, будући да је коинциденцију та три чиниоца, која настаје у XVIII веку, тешко наћи ван западног цивилизацијског круга (F. Fukuyama, ”The Future of History. Can Liberal Democracy Survive the Decline of the Middle Class?”, Foreign Affairs, January/February 2012 ; Id., Le début de l’histoire, Paris 2012). Питање ширења или затварања у себе тог круга постаје све пресудније како се динамика савремене кризе претвара у хроничну стагнацију и деструктурацију западног модела под ударима тржишне стихије.

[13]  T. Todorov, Le nouveau Désordre mondial. Réflexions d’un Européen, 2005, 160pp.

[14]  J. Sapir, Pour l’Euro, l’heure du bilan a sonné : Quinze leçons et six conclusions, FMSH-WP-2012-12, juin 2012; Id., Inflation monétaire ou inflation structurelle ? Un modèle hétérodoxe bi-sectoriel, FMSH-WP-2012-14, juin 2012.

[15]  B. Bojović, ”Les Balkans à l’aune de la crise européenne”, Bulletin des sciences sociales n° 8, Ed. L’Harmattan (2011),  str. 43-62.

[16]  B. Bojović, ” La Russie, la Question d’Orient et les Serbes”, in The image of Russia in the Balkans, International Conference, UNDER THE PATRONAGE OF THE RECTRIX MAGNIFICA OF THE UNIVERSITY OF  WARSAW, Paris-Varsovie-Bucarest, 2011 ; Id. ” Источно питање – од расплета до новог заплета (1878-2011)”, Зборник радова Међународног научног скупа : Русија и Балкан – Россия и Балканы, Москва-Подгорица 2012 (у штампи).

[17]  J. Locke, Deux traités du gouvernement, Pariz 1997.

[18]  Тема о пост-демократском друштву предмет је више студија у последње време, међу њима је и књига историчара Емануела Тода Après la démocratie, Gallimard, Paris 2008, који је познат по томе што је далеко пре свих пре­двидео распад СССР-а. Данас је актуелнија будућност демократије, C. Crouch, Capitalist Diversity and Change, Oxford University Press, 2005; Id., Postdemokratie, Suhrkamp Verlag, 2008; M. Baumier, La Démocratie totalitaire, Presses de la Renaissance, 2007; G. Hermet, L’Hiver de la démocratie, Armand Colin, 2007. Колен Крунч сагледава демократски систем, коме данас припада око 120 држава у Свету док их је 1987. било двоструко мање, као све више садржајно испражњен оквир у коме организација слободних вишепартиских избора не може да прикрије недостатак готово свих других претпоставки демократије која уступа место доминацији финансијског и шпекулативног капитала.

[19]  Ј. Attali, Une brève histoire de l’avenir, Fayard, Paris 2006 ; Id., Demain, qui gouvernera le monde ?, Fayard, Paris 2011 ; ”La Turquie et les Balkans : « multilatéralisme néo-ottoman »”, Osservatorio Balcani e Caucaso, 22 juillet 2010, http://balkans.courriers.info/article15693.html ; ”Diplomatie : rencontre au sommet entre la Bosnie, la Serbie et la Turquie à Istanbul”, 17 réactions; ”La Serbie et la Turquie se penchent au chevet de la Bosnie-Herzégovine”, http://balkans.courriers.info/article17381.html.

[20]  E. Todd, La Chute finale : Essai sur la décomposition de la sphère soviétique, éd. R. Lafont, Paris 1976, 320 стр.

[21]  B. Bojović, “RELIGION – IDENTITY – MODERNITY in Post-Yugoslav Serbia, From Traditionalism to Tolerance and Pluralism”, in Inter-Ethnic Reconciliation, Religious Tolerence and Human Security in the Balkans. Proceedings of the Second ECPD International Conference (ed. Takehiro Togo, Jeffrey Levett, Negoslav P. Ostojic), European Center for Peace and Developement of the University for Peace established by the United Nations, Belgrade 2007, str. 310-325 ; Id., « Eglise, Etat, société: le cas de l’Eglise orthodoxe еn Serbie et dans l’ex-Yougoslavie (XIIIe-XXIe s.) », Istina 55, Paris 2011, str. 7-35.

[22]  На основу социометриског истраживања вршеног 2010 у Србији, може се сматрати да и већина испитаника, 43%, сматра да ”Црква и верске заједнице не одговарају адекватно на моралне проблеме замље”, док 57% анкетираних сматра да ”не одговарају адекватно на социјалне проблеме”, Д. Џалто, ”Mala herba cito crescit ; Кратак осврт на истраживање религиозности грађана Србије и њихов став према Европској унији”, Религиозност у Србији 2010. Истраживање религиозности грађана Србије и њиховог става према процесу Европских интеграција, Београд 2010, стр. 39.

[23]  Најновија социометријска истраживања о стању религиозности у Србији, две деценије након номиналне аболиције једнопартијског и милитантно атеистичког система, недвосмислено указују на повољан утицај религиозности на формирање система вредности, социализацију, помирљивост, толеранцију и поштовање разлика, али и на отвореност ка Европским интеграцијама, нарочито код млађих генерација (Религиозност у Србији 2010. Истраживање религиозности грађана Србије и њиховог става према процесу Европских интеграција, Београд 2010, 275 стр.).

[24]   S. P. Huntington, « If Not Civilizations, What? », Foreign Affairs, November/December 1993, Id., The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York 1997, M. Crépon, L’imposture du choc des civilisations, 2002 ; R. Dagorn, « Communauté-société (modèle) », in Michel Lussault, Jacques Lévy (dir.), Dictionnaire de la géographie et de l’espace des sociétés, Paris, Belin, 2003.

[25]  H. Bozarslan, Sociologie politique du Moyen-Orient, La Découverte, Pariz 2011 ; ”La situation en Syrie peut-elle entraîner la Turquie dans un conflit ?”, Le Monde, 18/10/2012, http://www.lemonde.fr/europe/article/2012/10/18/la-situation-en-syrie-peut-elle-entrainer-la-turquie-dans-un-conflit_1775987_3214.html.

[26]  T. Beichelt, La nouvelle politique européenne de l’Allemagne : L’émergence de modèles de légitimité en concurrence ?, FMSH-PP-2012-03, mars 2012.

[27]  Неуспех фузије EAND-BEA наводи енглеске и француске партнере да се питају о Немачкој улозу у ЕУ, да оптужују немачку за саботирање стварања европског гиганта који би једини могао да надјача Боингову америчку супремацију. Француска, Шпанија, Италија, захтевају од Немачке да испоштује преузете финансијске обавезе. Немачка се држи одговорном за нагли пораст цене струје у ЕУ због унилатералног напуштања атомских централа. Криза поверења шири се у концентричним круговима око немачког лидершипа.

[28]  Док предвиђања за привредни раст у Француској према ОЕЦД оптимостичкој верзији износе 0.3% (http://www.hbmanagement.fr/actus/locde-revise-les-previsions-de-croissance-en-2012-a-0.3), најновија предвиђања стопе раста за 2013 се смањују у односу за ранија очекивања, тако да се крећу око нулте стопе раста. У Немачој се за 2012 очекује стопа раста од 0,8%, за 2013 се очекује 1% раста.

[29]  Седмоминутни документарац који је узнемирио заседање преко 300 кардинала и бискупа у Ватикану, уз помоћ цифара демографских стопа и њихових пројекција, указује на неминовност маргинализације хришћанске Европе у корист експанзивног Ислама. Алармистички и милитантни приступ филма, који је показао један афрички кардинал, саблазнио је и револтирао многе умерене прелате у Ватикану, J.-M. Guénas, ”Islam : une vidéo suscite la polémique au Vatican”, Le Figaro, Paris, le 16 okt. 2012. (http://www.youtube.com/watch?v=0ZNfgABcXU8&feature=player_embedded).

[30]  M. Wieviorka, Du concept de sujet à celui de subjectivation/dé-subjectivation, FMSH-WP-2012-16, juillet 2012, 5/14 ; Id, La Violence, Paris, 2005.

[31]  H. Joas, La Créativité de l’agir, Paris, Cerf, 1999 [2008] ; A. Touraine, Pourrons-nous vivre ensembles? Égaux et differents, Fayard, Paris 1997 ; A. Touraine, F. Khosrokhavar, La recherche de soi – Dialogue sur le Sujet, Fayard, Paris 2000, pp. 369- 406.

[32]  M. Wieviorka, Du concept de sujet à celui de subjectivation/dé-subjectivation, FMSH-WP-2012-16, juillet 2012, 6/14.

[33]   Као део глобализације, процес раслојавања и декомпозиције националних држава средњерочно не може заобићи ни највеће светске силе, J. Attali, Demain, qui gouvernera le monde ?, Fayard, Paris 2011, str. 279-280.

[34]  Криза еврозоне има веома блиску паралелу с дужничком кризом 1982 коју је Монетарни фонд каналисао допуштајући задуженим земљама да избегну стечај али по цену дуготрајне рецесије. Латинска Америка је платила високу цену тог ”спасавања”, у Европи је то била Југославија. Данас у ЕУ Намачка има улогу Монетарног фонда из 1982, она је 2009 преузела ту одговорност када је канцеларка Меркел дисоцирала дужничке и кредиторске земље у еврозони. Сав терет дефицита и рецесије пренесен је на задужене међу којима су и неке од водећих европских економија, избегавајући притом сваку одговорност кредитора. Она је притом флагрантна, почев од споразума у Мастрихту као зачетника евра, до погрешног реаговања на финансијску кризу од 2007-2008, потцењивања размера кризе и недовољних мера за њено превазилажење. У свом страху од инфлације Немачка превиђа много опаснију претњу дефлације која прети светској економији и против које неке од водећих земаља света предузимају одговарајуће мере. Дужничка криза погодује немачкој економији и она себично и кратковидо намеће буџетарну дисциплину која води у рецесију. Капитал задужених земаља се прелива у Немачку изношењем и плаћањем све већих камата, наметањем драстичних рестриктивних мера и спречавањем неопходних финансијских мера које захтевају остале чланице ЕУ, како време протиче расте одговорност Немачке за политику коју упорно намеће еврозони и ЕУ.

[35]  H. M. Enzensberger, ”Die politische Enteignung der Europäer”, Der Hauptstadtbrief, Berlin, 06. 09. 2012.

[36]  G. Soros, The Tragedy of the European Union and How to Resolve It, The New York Review of Books, 07.09.2012.

[37]  Дефицит јавне управе у постотцима Бруто националног дохотка (БНД): еврозона без Немачке 5,3; Велика Британија 8,7; Јапан 10,1; САД 9,6; еврозона са Немачком 4.2. Јавни дефицит у БНД: еврозона без Немачке 91; Велика Британија 82; Јапан 230; САД 103; еврозона са Немачком 88, G. Soros, The Tragedy of the European Union and How to Resolve It, The New York Review of Books, 07.09.2012.

Votre commentaire

Choisissez une méthode de connexion pour poster votre commentaire:

Logo WordPress.com

Vous commentez à l’aide de votre compte WordPress.com. Déconnexion /  Changer )

Image Twitter

Vous commentez à l’aide de votre compte Twitter. Déconnexion /  Changer )

Photo Facebook

Vous commentez à l’aide de votre compte Facebook. Déconnexion /  Changer )

Connexion à %s